Petar Janjić-Tromblon, isječak iz knjige ”Žedni krvi, gladni izdaje”!

Tako smo išli iz akcije u akciju i svaki dan je nalikovao na prošli. Sve je postala rutina, posao. Prestali smo pjevati po odlasku u akciju i bivali smo sve tmurniji kako je vrijeme odmicalo. Razlog je bio taj što je sve više ljudi ginulo i što smo svi bili zabrinuti jer pomoć nije stizala. Moral je polako i sigurno kopnio. Municije i granata je nestajalo, napadi su postajali sve žešći i učestaliji, a mi smo bivali sve umorniji i bezvoljniji. Bili su to dani kada se počeo lomiti duh Hrvatskog ratnika u Vukovaru. Nestajalo je hrane, vode, cigareta a u bolnici plazme i osnovnih medicinskih potrepština. Nastupaju dani očaja i jada. Tonemo polako i sigurno počevši gubiti dostojanstvo i kontrolu. Počinju međusobne svađe i razmirice, više nitko nikoga ne sluša i ne poštuje.

Zajedništvo umire sa svakom rečenicom i potezom. Počinje mržnja izbijati i svi izbacuju svoje interese u prvi plan. Rasulo je uzelo maha. Pad je neminovan. Zagreb i dalje šuti a svi do jednog ratnika i civila mu jebu majku. Proklinju im izdajničke očeve i udobne fotelje. Krv neometano dalje teče ali sada u ogromnim količinama. Obruč se steže i Oni su sve bliže i bliže. Odjednom je jako puno boraca na malom prostoru obrane. Povukli su se sa svojih položaja potisnuti neviđenom žestinom svih vatrenih cijevi i znakovlja na ramenima. Povukli su se jer ni laži kao utjeha više nisu zvučale istinito.

Gledajući nas tada imao sam utisak da gledam stado ovaca koje je opkolio čopor vukova spremnih na klanje. Svi žure okolo bez cilja postavljajući pitanja na koja su već i sami znali odgovor. Nitko nije više znao što da radi i svi su čekali potez drugoga za kojeg su držali da je iskusniji i pametniji. Nisam želio ispasti iskusniji i pametniji od drugih zapovjednika ali kako smo ušli u jedanaesti mjesec i sve veće borbene probleme, ponestajalo mi je konkretnih odgovora na sasvim jednostavna pitanja, kao što je na primjer, što ćemo sada. Iako sam znao što ću ja učiniti u presudnom trenutku, polagano se i u mene uvaljivao crv sumnje o tome dali ću biti sposoban i imati petlju za krenuti u proboj. Trebalo je moći ostaviti grad i ljude, trebalo je imati muda i zaputiti se kroz četničke redove i minska polja znajući da te iza svakog ugla i drveta čeka vrelo olovo, ranjavanje i smrt. Sa tim sam mislima zaspao nakon nekoliko besanih i ludih dana.

Kada sam osjetio ruku na ramenu koja me polagano tresla i začuo svoje ime kako dolazi iz neke daljine imao sam dojam da je to san. Na drugi dodir soba i lik koji se nadvio nad mene, vraćaju svest u grubu stvarnost: «Diži se Tromblon četnici pokušavaju premostiti kanal». Pa zar opet. Nisam se uspio ni naspavati a već se moram dignuti u novu i krvavu akciju. Ustajem iz hladnog kreveta u još hladniju sobu, potpuno ukočen i bolovima po cijelom tijelu kao da me je krdo bizona pregazilo. Najradije bi se vrati natrag u topli krevet, zaspao ponovo da sve nestane iz grube stvarnosti. Nalikovalo je to sve odlasku na posao u pola pet u jutro i obavezi koju nisi smio propustiti. Mrzovolja koja me je uz bolove opsjela prelazila je sve do tada u mom kratkom životu doživljeno. Bio je to jedan od najgorih trenutaka u stvarnosti vukovarskog rata. Pa zar nema nitko drugi tko bi to uspješno riješio nego baš ja. Po prvi put sam požalio što sam Tromblon i što imam ovakvu tešku i veliku obavezu.

Uzimam automatsku pušku i nekoliko rezervnih okvira te torbicu metaka, misleći da je to dovoljno uz bombe koje sam imao u panciru i trčeći po zubatom suncu stižemo do kuće u kojoj je moj bojovnik držao stražu. Penjemo se na tavan jednokatnice koja se nekada tako zvala i iz samog ugla polu porušenog krova ugledam četnike u šubarama sa kokardama što su blještale u ritmu njihovih pokreta. Bilo ih je svakakvih. Samo ne bez noža. Neki je bio krakat i mršav, neki debeo i nizak i svi su imali bradu osim nekoliko njihovih mladih početnika. Bilo ih je dvadesetak i slobodno su započinjali graditi prijelaz od velikih greda i dasaka. Udaraju sa čekićem i slažu daske ubrzanim tempom. Na našu sreću otkriveni su na vrijeme pa se neće ponoviti tragedija. Sklanjajući polako još jedan crijep iz krova kako bi napravio bolji pregled te lakše mogli pucati, govorim mom ratnom priki od osamnaest godina: «Dali se bojiš?». Pa kada je odmahnuo glavom nastavljam tiho: «Pucamo na tri četiri sad, i ti ćeš gađati u sredinu skupine a automat će sam obaviti korekciju.

Kada ispalimo cijeli okvir bježimo iz kuće jer će doći povratna. Imaju nekoliko mitraljeza na drugoj strani, a ja ću gađati one okolo koji su rasuti i koji će pokušati pobjeći». Mladić klimne glavom i mi na «sad» počinjemo pucati. Gađali smo precizno i samo petorica četnika uspijevaju pobjeći. Strčimo se sa tavana i u trku mijenjam okvir na automatu utrčavajući u treću kuću u nizu. Uspijevam srušiti još dvojicu a ostala trojica bježe ne osvrćući se da pogledaju za onima koji su pali pod kišom metaka. Neka idu, izgovorio sam prijatelju koji danas živi u Zagrebu, bar će imati što ispričati svojoj bratiji i neće im na pamet pasti ponoviti slično u mojoj ulici «brijestova».

Tako smo jedan dan nakon upada četnika odreda Dušan Silni čistili jednu ulicu u Vukovaru. Nakon napravljenog rasporeda i podjele zadataka krenuli smo sa temeljitim čišćenjem oprezno pretražujući prostoriju po prostoriju. Tako dolazimo do jedne velike katnice i pri tihom ulasku u prostor kuće čujemo tihi govor i kretanje nekoliko četnika. Izvadio sam osigurače iz bombi i jako ih bacio duboko u podrumski prostor. Začule su se eksplozije koje su u potpunosti zamračile cijeli podrum, razbijajući sijalice i podižući veliku prašinu od ugljena i drva. Sačekao sam nekoliko sekundi da se smiri prostor od detonacije kako bi pokušao čuti ima li nekakvih zvukova koji bi odavali znakove nekoga preživjelog.

Vladala je samo tišina. Polako i oprezno stupio sam u podrumski prostor i kroz ono malo svjetlosti što je osvjetljavalo još potpuno prašinom ispunjeni podrum nazreo sam dva tijela. Kako sam se sagnuo kako bi izvadio dokumenta iz džepova poginulih bradatih stvorenja obučenih u crnu odjeću, odjednom sam iza leđa čuo kako su nečije noge odbacile od hrpe ugljena. Naglo sam se okrenuo i uspio vidjeti bradatog muškarca koji je skočio na mene. Srušio me je na pod a u desnoj ruci je imao nož koji se jedini vidio u cijeloj prostoriji. Uspio sam mu uhvatiti ruku sa nožem mojim rukama i čvrsto je stegnuo oko zgloba i za rukav jakne. Automat mi je bio na prsima prekriven njegovim tijelom a pištolji udaljeni svjetlosnim godinama. Samo sam imao jednu misao. Ne ispuštati mu rukama njegovu ruku u kojoj je imao nož.

Grdosija koja se sada dobro vidjela imala je veliku glavurdu na kojoj je visjela crna čekinjasta bradurina. Drugom rukom me je snažno uhvatio oko vrata koji je na moju sreću bio u cijelosti pokriven sa kragnom pancira. Njegovi veliki prsti stezali su me povratu sve jače i jače tako da sam gubio dah i počeo se gušiti. Tada na vratima ugledam dvojicu mojih stalnih pratitelja kojima u ovoj priči ne spominjem imena tako da sam mislio dali da pišem o ovoj zgodi uopće. Jedan od njih dvojice nakon ulaska i zapažanja situacije u kojoj sam se nalazio odmah počinje nišaniti u četnika. O Bože pa on će ga probiti i upucati i mene kao zeca. Ali moj pametni prijatelj nakon pet-šest sekundi pažljivog nišanjenja upuca četnika koji se prevali preko mene. Ostao je na meni ležati potpuno me pokrivajući, dok sam se ja vrišteći pokušavao izvući ispod njega. Kada su ga skinuli sa mene izašao sam van udahnjujući velikim udasima zrak u pluća koja su ostala bez grama kisika.

Od straha i umora u tih deset sekundi srce mi je oslabjelo pedeset posto. Samo sam umorno zapovjedio da im pokupe oružje i dokumenta te sam odmah obustavio sve naredne aktivnosti za taj dan. Bilo je to najružnije iskustvo koje sam do tada prošao i jedno od rijetkih koje je u meni ostavilo dubok trag i sjećanje. Još i danas vidim te velike tamne oči i stisnute zube. Tu ogromnu ruku koja se polako spuštala prema mojim prsima i njegovo napeto tijelo koje pritiskom gnječi moja rebra i stomak. Nakon bliskog susreta osjećao sam se kao da sam imao susret sa veprinom od dvije stotine kilograma. To ja zovem četnikom a ne nekim malim prcom koji ni nož ne može zabiti.

Stric Ivan!

About Stric Ivan 2530 Articles
Rano jutro pola pet. Svaki dan putujem na poso kod gazde na poso. Gazda je dobar bio pa mi je poso dao, jer nemam ni za suvu kiflu. Doduše jogurt sam krao dok gazda nije sazno da sam krao. Ondak sam dobio "vaspitnu" tri, četiri od gazde jer je reko da sramotim obitelj gazdinu i moju. Inače gazda je iz sela. Ja sam isto. Al nismo iz istog. Neki dan je bio neki čoek koji se hvali kod gazde da je izumio prozor (windows) i da je zaradio milijarde na račun nas koji nemamo prozor. Mene ne bi preveslo jer mi Prozor imamo u Bosni. I tako... Bio je darežljiv. Ja nisam šćeo jedan taj prozor (windows) al mi je gazda rjeko da ne budem nagao i da uzmem jer bih inače u protuprotivnom trebao za pare kupiti prozor. Kaže ćoek da je iz Amerike i da od para ne zna šta će pa je počeo trovat ljude. Oto se mom gazdi nije dopalo..."Mali!"-ovamo dolazi zovne me gazda. "Idi po burek kod "Trifrtalj Mande" i reci joj da ga zasoli ko što su joj pretci (burekđžije) zasolili Borđžijama. "Za Dom!"-rekoh i odjurih po burek. Trifrtalj Manda je bila ugledni buregđžija, a zvali su ga Manda jer je za okladu pojeo 100 komada ćelapa i popio gajbu piva. A ono tri frtalj je dobio jer mu je još mjesta ostalo za pojest u drobu, pa je ošo kući i pojeo još lonac sarme od prošlog tjedna, jer burek ne jede iz buregđžinice, jer bi time kršio poslovnu politiku. I tako...Vratim se da kod gazde i donesem burek. "Evo gazda ja donio burek, još je vruć, kaže Manda da ga je osobno sam izgazao nogama!" "E takog te volim, kad si poduzetan, kad radiš, pereš suđe, čaše, prostoriju krćme i kada naplatiš." "Dobro gazda, al aj mi reci što nikad ne uzmeš pare kad naplatim?" "Jer svakom drpiš trostruko. Šta si radio onom Palestincu? Jaseru Arafatu? "Ništ..". Jesam ja 100 put rekao kako nije lijepo gledat tuđu ženu? "Pa dobro, ja to od milja..."Od Milja!? Kolko ja znadem ti voliš od milja plavuše a Jaserova je bila crnka i dala mi je onu sliku Alajbegove đamije. "Pa dobro mogu i ja nešto pogledat ako je lijepo". "Možeš ali joj ne moraš davat broj telefona krćme pa da me zivka i psuje tebe, jer onda ja moram objavljivat rat Jaserovim ratnicima". Dok je gazda tako gunđo i kudio me, kaže gospodin prozor( Bill Gates) da je burek famozan, i da nikad nije pojeo tako sladak burek.(!?) Baš je glup taj Bill...burek ne može biti sladak, več odmesa, odsira, i odzelja. Gazda je stajao iza šanka, i glancao čaše, a ja ko ja, imao sam svoju odoru. To mi je gazda kupio. Čizme, pantole, kožnu jaknu, bijelu košulju i crnu kravatu. Eh umalo zaboravih. Gazdina poslovna politika je bila da svi moramo pokrov imati na glavi. Kapu. Ja sam dobio isti ko i gazda, zbog ravnopravnosti, kako mi je gazda kasnije objasnio. I moja i njegova kapa se zvala fes. I došla je Fed Ex-om sa Bliskog Istoka. Ošišo sam se na nulu, a ostavio sam samo brkove za znak raspoznavanja. Jedan put kad se zaratilo, da mi nije brkova ne bih dobro prošao. Uperio čovjek pušku u mene: "Ausweis sofort!" Ja neimadoh osobnu kartu i viknuh: "Heil Hitler". Kamarad možeš ić, reče jedan do njega koji je razumio i kineski. Eto od tada gazdu poznam. Imali smo i slovo iz abecede na njoj, a gazda mi je i to objasnio, da su se to Hrvati pod tim slovom borili da bi posvojili Bosnu, Hercegovinu, Sanđžak komad Italije točnije Trst jer se tamo išlo u šverc riflama. Pa da i oni zarade malo od šverca. Kaže gazda jednom prilikom da su moje najbolje koje postoje i da su stare 501 godinu."Dobro je gazda!"- jać nastavit sa pranjem suđa, a ti idi sa gostom ćakulat. I tako dok sam ja prao suđe i glancao čaše, kod nas su tijekom mjeseci i godina dolazili raznorazni pjevači Halid, Guns n Roses, Mladen Grdović, Serverina, Jelena Rozga, Lidija Bačić i neka grupa Sex Pistols isto ali bez basiste jer se oženio i ostavio bend. Kasnije kada sam porastao sam saznao da je svoju hanumu ukiselio jer mu se nije dopao ruž. Taj basist Sida je bio nadrogerisan. Za to je to i napravio. Ne volim drogu. Ondak su dolazili Viktor Orban, Donald Trump, onda je dolazio čovjek raketa Donaldov najveći neprijatelj jer stalno prijeti Americi sa raketlama sa borbenim glavama. Onda je dolazila Gabriela Merkel, pa Berlusconi koji nije nikada bio sam. Vazda je sa njim bilo cura plavih i crnih i crvenih. Ali ne ovakih crvenih ko što je danas crvenih i vjeruju u savez komunista. Gazda je nosio crvenu maramu pa je dobio traumu. Nije volio crvene i UDBA-u. To su brate Berlusconijeve bile žene za oko za ruku i za pojas okačit. Tolko dobro. Pošto sam bio konobar prišao sam Berlusconijevim curama i rekao: "Felatio, felatio!" Cure su ozbiljno svatile posao i dale na mene. Šta je dalje bilo, mogu napisati u svojim memoarima. Berlusconi je bio šarmer, i volio je darivati manje od sebe. Valjda po parama. Ja sam para imo kolko je gazda davao. I bilo mi je dosta. I ondak ko je još ono dolazio? Ček da se sjetim? Znam da od Srba nije niko dolazio jer su se jako nešto naljutili jer ih je gazda tamanio ko muve kućne u ratu. Mog su gazdu zvali prijetalji Herojem, al on je bio običan mali čovjek. I volio je bliskoistočni smisao za humor. I ja sam isto volio posebno kad je Berlusconi doveo par sirijskih cura. Brisao sam ja čaše i sjećao se kako su me izfelatirale. U mene je sve moralo biti u redu. Šank, police, gosti nisu smjeli donositi oružje, drogu, bijelo roblje. Crno su smjeli ali na vlastitu odgovornost. Prijetila je revolucija nakon Donalda Trumpa u Ameriki pa je htio postati kandidat da bi smirio stanje. Donald je bio velik čovjek. Al sam ja gazdu volio više, jer sam sa njim stalno išao u akciju. Vremeplovom smo se vraćali u prošlost i ispravljali greške ako smo ih neđe napravili. Ae! Imali smo više posla sa bogatima nego sa siromašnima. Gazda je to razumio, i nije dao da mi se išta dogodi. A pošto su kod nas dolazili razni narodni pjevači i sastavi kao što sam već rekao Guns n Roses, Sex Pistols, Damned, Real Kids, MC5, i drugi koje ovim putem stavljam na popis onih koje sam umalo zaboravio. Jest vala. Perem ja čaše i brišem kad nešto puče. Ja se okrenu, a ono čovjek iz Prozora (Bill Gates) osta rumena lica. Aha! Gazda mu zveknuo šamar jer je upetljan u trovanje čovječanstva sa nekim virusom Covic 19. Ša je bilo jarane!? -upitam ja kad je počeo čovjek prozor počeo nešto govoriti. Jel ti znaš đe si došo? Ovo je...ponovi za mnom i tu me gledaj. OVO JE!...sad reci krćma. KRĆMA...kod Satana...JES I LIKE SATAN...ne pitam te to majmune već ponovi...KOD SATANA...Panonskog...PANONIA. E tako...sad si naučio važnu lekciju da se ne zajebava i ne fali sa zločinom na javnom mjestu. Jesi skonto? Du ju anderstud? Imaš vraga u Americi pa nek te on odgaja kad nisu ćaća i mater. Bil Gates počme plakat i klecajući ode vanka. Pazi na kanal!-sam još uspio viknuti za njim. Nisam uspio u namjeri, jer je upo u njega a u taj kanal su komšije bacale govna iz cisterni u koje su upumpavale govna i smeće. "Znači gazda on se ne če izvaditi iz njega dok ne okaje grijehe svoje? Tako je mali! "Gazda možemo li mi iz Bosne uvesti nargile. Ja sam vidio u prolazu kada smo bili u Palestini da su ljudi pušili nargile i pili čaj. Mogli bi to uvesti kao posebnu ponudu zagoste." Šta će im nargila?" "Jel imaju ašiša? Imaju...Pa neka puše brate mili kolko hoće". Ionako ispadne sa kamiona svaki mjesec drveni sanduk od 30kg ašiša. "Jest vala gazda, znaš poso al ga zna i vozač kamiona. Štas mu ono reko? Budem li te vidio da mladeži prodaješ drogu, ostaćeš bez noge idući put kad budeš sjeo u krćmu". "A jes vala jesi ga ustrašio..." Takva je poslovna politika bila u gazde. Gazda je volio čist račun i žene. Svak onaj koji je mislio da nije volio taj se zajebo. Ako se nije ženio, to ne znači da nije volio žene. Pa ni Isus se nije ženio, tako kaže glasnogovornik iz Vatikana. Da ne kažem nešto teže, pustit ću grupu neku da pjeva, bolje nego da kažem neku parabolu, pa ću još i veći glupost napraviti. "Ta ti je pametna!"-Zapiši za sutra. Lepog Maria zovni treba se pripremiti za novi rat. Golub pismonoša mi je javio da počinje. Su kim, tj. protiv koga? Ja gazda ne bi više u sanitet...pun mi fes zavoja i tableta. Gazda me pogleda, priđe i odigne fes sa moje glave. Od kad ovo nosiš?- prosuše se tablete, ispadoše dva prva zavoja, pincete i škare za zavoj. "Od 1991 nosim!-rekoh. Ne moraš više prvi zavoj nosat, od sada i od ovog trenutka si razdužen ko i ja, nas rat ne interesira jer se rat vodi na Zamlji, a do tamo ne možemo niti svemirskim brodom, al zato imamo besplatanu internetsku televiziju, i gledamo šta se događa onima koji su a jesu. A ovo je njihov san, ono što sanjaju. Gazda, sad znam! Mogli bi smo se nazvat: Dobar, loš, jao! Može...reče gazda i zapali cigaretu iz duvankese.