Kako sam ostala živa i “normalna”, sa zdravim možđanima, pružila roge” psikijatriji”

Kako sam ostala živa i “normalna”,sa zdravim možđanima,pružila roge” psikijatriji”.Bilo je to sasvim obično jutro..Vikend, ja u postupku razvodu braka, s dicom u stanu..Miris pečene kokoši iz gmo uzgoja, svježe, prije po sata trčala po černobilu. Dogodilo se to da sam u srid tog ručka u pećnici, doživila da je moja mater nazvala psihijatriju, i stvorila se na vratima mog stana, pred mojom dicom, sa djelatnicima hitne pomoći, govoreći njima, a bilo ih je četvero, da ja moram ići s njima, jer ja ne vodim brigu o dici, stalno sam po vani, i ja pijem, izlazim, tulumarim prid dicom u stanu.To normalno nije bilo istina, ali sam ja ipak prisilno odvedena na psihijatrijski odjel Splitske bolnice. Tamo sam provela 4 tjedna..Doktorica je vidjela koja me vodila kao svog pacijenta, da mi se sve to “pakira)Ali je rekla, “znaš šta, pošto su svi oni Bože sačuvaj, i dok se to malo smiri, bolje je za tebe da ostaneš malo ovdje. Vodili su me na nekakve psiho testove, po 200-300 pitanja, koja su mi bila za plakat i smijat se, al nesmiš ni jedno ni drugo. U sobi s menom bile su još tri žene..Jedna je bila starija žena, oko sedamdesetak godina. Stalno je žicala cigare, a svoje trpala u grudnjak ispod piđame. Pitam ja nju “baba,  šta su vas doveli, ona kaže , ma sinko, đava će ti ga znat, to su meni dica skužila sam ja to, da me ne trpe u kući. Kasnije saznam da nema tablete koju baba nije u životu svom progucala. I sve tamani redom.. Zašto, neman pojma, valjda baba misli da joj to produžuje vik..Druga ,lipa mlada, visoka, plave duge kose. Pita ona mene, “Zašto si ti tu, ja joj odgovorim onako “nadrkana” “Zato šta me mater i ćaća puno vole, pa me poslali malo da “ohanem”.Ona se histerično počme smijat. A zašto si ti ovdi, pitam ja nju. Kaže,”Momak je prikinija s menom,i ja sam nazvala hitnu,i rekla da ću se ubit”.Pa ja je onako gledam u čudu,i mislim se ,pa Bože di sam ja ovo..Al ona nastavlja ,i govori ja volim svoga Antu, i ja znam da ćemo mi opet bit skupa. Ja se okrenem prema prozoru i utiho se nasmijem, naravno da me ne vide kamere koje sve nadgledaju..Naš “Big brother”.Treća žena nije puno bila od riječi , ukratko žena “pukla”od muža alkoholičara. Četvrta nam je došla nakor par dana, i ona se pokušala ubit, pa su je eto doveli, plus šta je imala neke druge “priče”po glavi, pa pa ni uz terapiju nije spavala nego je u mraku sobe, pričala potiho sama sa sobom. Ja sam se već drugi dan “prilagodila situaciji” i znala sam kako se održati “na nogama” i znati ovakva “normalna”(jer šta je to uopće “normalno”, prilagoditi situaciji i izdržati.  Moja mater i ćaća su imali za me poruku “,šta si zamotala puši”.Al nisu mogli ni čut ni zamislit da ja mežem sama odgajat cicu svoju , dva sina i ćer. Jer prvo, to je bila sramota, mom ćaći, jer sam postala “izrod ” cile Imotske krajine,i sramota,jer se uskoro razvodim.Po njima je bilo jedino pravo,da ja moram ostat u tom “braku”,iako je “voljeni” zet otiša na “fakutet”,kako je on to od milja znao reć(a ustvari je to bio zatvor u Glini).Tamo ga je odvela kocka i kamatari. Ali ,ja to po svima njima moram trpit i izdržat.

E tu sam ja znala da ću malo je reć ili uspit i o svom poslu, za mene i moju dicu. Ali “artiljerija” od strane njih nije pristajala, i znala sam da ću ili pustit sve i puknit,ili se borit ,rukama ,nogama i zubima, doslovno.Kada sam nakon tri tjedna izašla, prije izlaska mi je dotična doktorica u svom uredu,puhala na glas,i rekla”Pa ja stvarno se mislim koju dijagnozu da ti napišem, a da ti najmanje, našteti, posebno da ti taj kreten od muža to ne iskoristi na sudu tokom brakorazvodne parnice.”.? Tu sam šutjela s mučninom u želudcu jer već mi se počela gaditi i ta bolnička piđama, i svi u mojoj sobi, i odjelu.Mislim se u sebi,daj samo taj papir i da odem.Napisala je otpusno pismo i dala mi ga u ruke, kazavši “Pročitaj”! Čitala sam i kad sam došla do kraja,na licu mi je bio osmjeh, koji nije značio ništa..Samo sam htjela van. Ona mi je je skroz bezličnim i preko k…. tonom rekla “To ti je samo obična depresija, kao i prehlada.Imaš dvije tablete, jednu za spavanje a druga je antidepresiv, za koju sam rekla da je “vesela”tabletica. Skrbništvo je dobio otac,iako je i Centar za socijalnu skrb,i policija kojoj me je bivši redovno prijavljivao, nisu imalo nikakve primjedbe na mene od strane njega i mojih roditelja. Ali do zaključka zašto i kako je to moguće,lako vam je izčitati iz ovih redaka. Danas je moj život milion svjetlosnih godina iza tog.Jer sam se uz sadašnjeg supruga doslovno ponovno rodila. Anksiozno depresivni poremećaj je došao tek poslije, jer je najveća bol to šta su oni koji su me stvorili ,podarili mi život,stali na stranu onoga koji me htio uništiti.Sada terapiju najviše koristim,ne zbog njih,  nego zbog početka trajanja dobro nam znanog virusa,i zbog kako kažu “Novog normalnog”,s kojim se teško nosim.Čuvam sebe,čuvam svoju ljubav ,koja me “trpi”,uz sve moje promjene raspoloženja i “grintanja”. Volim te, zbog tebe sam živa,ponovno rođena.I nikada ne dam na nas. Taj se nije rodio, ni ta ,kako god. Jer iz krhotina uplašene i ranjene žene,stvorio si novu . Ta nova je tigrica, sa “nadmoćnom” snagom, koju si mi dao ti i dragi Bog koji nas je i spojio. Sve dok živim dišem, uz tebe sam ,u svemu. Razlogu mog postojanja. Volim te, tvoja Lidy.

Nabijem ih na “Novo normalno”!