Ratni dnevnik srpskog”borca”(bježte noge posrat ću vas)

 

 

 

PRVI DAN (05.12. ’91) Četvrtak

-11.30.  Zbor ( Totalno neorganizovano)

-17.00.  Kasarna više VMA ( uniforme)

-20.45.  Autobusima za Okučane ( uglavnom spavao)

DRUGI DAN (06.12. ’91) Petak

-8h  Okučani, malo mesto, ne puno oštečeno, ima vode, struje, jedna grupa je otišla za Podravsku Slatinu, a drugi deo je ostao u Okučanima. Smešteni smo u osnovnoj školi, u učionicama ( po 30 i 20 ljudi ). Dosta je hladno.

Dobili smo oružje ( poluautomatske puške ) dobro su konzervisane, omastio sam se do lakata, uspio sam dobro da se držim, gledali su u mene, a ja sam još 1977.god. rukovao sa M-48. Dobili smo i municiju. Strašan osjećaj – puška i municija u ruci. Gospodar smrti.

U osnovnoj školi, fiskulturna sala, došli su neki stariji ljudi, žene, deca, izbeglice iz Lipika. Tužno ih je gledati, sede, bulje tupo ispred sebe i ćute. Dadoh svoje mleko nekoj deci. Svi pričaju o mogućem odlasku u akciju. Od komandanta voda sam čuo da ćemo ići za 3-4 dana. Dotle obuka. Svi pričaju kako jedva čekaju akciju, ali mislim da većina pričom prikriva strah. Fali mi kuća.

07.12.’91. TREĆI DAN  (subota)

Ustajemo oko 6.30h, umivanje, doručak. Jedva čekamo da počnemo   obuku, da osetimo miris baruta. Jutro prolazi ali ništa. Sedimo, čistimo oružje, osluškujemo tutnjavu topova. Sve su bliže. Uvukla se neka jeza u ljude. Oko podne, dođe komandir voda i reče da danas odmaramo, nikakve obaveze nisu predviđene. Ručamo i vratimo se u sobe.

Malo pridremasmo, kad uđoše neki četnici i pozvaše nas da vidimo zarobljenog ustašu. Uđosmo u susjednu sobu. Bilo mi je odvratno, grozno, surovo i mučno. Mladić 19-20 godina, sa lisicama na rukama, omanji. Ovi naši ga opkolili, muvaju ga, udaraju, šutiraju. On samo ćuti, sagnuo glavu. Štiti se bezuspešno rukama. Biju ga svi redom. Ja nisam mogao. Sklonio sam se neprimetno iza drugova i propustio ga. Izveli su ga napolje, ( i dalje ga tuku ) i odveli u stanicu milicije. Mučno mi je.

Silazimo na večeru. Velika grupa ljudi u holu uzbuđeno priča. Izbeglice iz Lipika i okolnih sela. Rasulo, izdaja, puno mrtvih. Dolaze kasnije u sobu dva momka i objašnjavaju nam buduće planove. Obuka će nam trajati jedno popodne, a zatim idemo na položaje. Situacija ozbiljna.

Kratka priprema,  pucali (u fiskulturnoj sali) su u vazduh, bacili su jednu manevarsku bombu. Povratak u sobe. Priča se da ćemo dobiti automatske puške, umesto poluautomatskih. Uzbuđenje raste. Po pričama, ustaše su na 12 km od Okučana. Topovi se sada ( večer ) sve jače čuju, a čuje se i vatreno oružje.

08.12. ’91. ČETVRTI DAN (NEDELJA)

Posle doručka sa kompletnom ratnom opremom idemo na vatreni poligon. To je u selu (napuštenom i razrušenom) udaljenom oko 6 km od Okučana. Idemo usiljenim maršom. Sve vreme pevamo četničke pesme, i ja dajem ritam, vodim pesmu i nitko se ne žali. Svi pevaju gore od mene.

Na poligonu smo ispucli svaki po 10 metaka, bacili po jednu bombu i simulirali napad na kuću. Rečeno mi je da je dobro. Vratili smo se nešto sporije.

Škola je puna ljudi, ima dosta male dece. Pričaju o puno popaljenih sela. Kažu da se armija povlači, da ostavlja tehniku. Videli smo, (i ja) kako punom brzinom u pravcu Bosne (kanala Strug) ide kolona oko 10-15 kammiona. Čuo sam kako kapetan u radio stanicu govori: „ Kakva tehnika, ostavi je i povlači se, beži“.

U sobama se oseća neka napetost. Ljudi uglavnom leno ćute. Gotovo je sigurno da sutra dobiju automate, i da popodne idemo na položaje. Videćemo.

Po užurbanosti i atmosferi u komandnoj sobi, moglo bi se reći da akcije i pokreti predstoje.

Samo razmišljanje o kući i vama, pomaže mi da sve ovo podnesem.

09.12. ’91. PETI DAN (PONEDELJAK)

Velika nervoza u našim redovima. Automatsko oružje nikako ne stiže, a ljudi neće da idu da ratuju sa PAP. Oko podne stiže nešto automata, ali svega po 4 kom. Na deset ljudi. Svi bi ih hteli, ali ih nema dovoljno. Nastadoše velike svađe. Neki prete da će se vratiti kući, neki da će ići u borbu sami. Većina je vrlo pijana i sa njima se ne može razložno razgovarati. Kao komandir odelanja dobio sam AP. Sve se ipak nekako sredi, kad narediše da pakujemo sve stvari i da se kreće. Popakovasmo se nekako i kretosmo. Prvo autobusima, a zatim oko 10 km  usiljenim maršem po šumi i putem koji vodi između šuma i kukuruzišta. Prolazimo u grupama, štitimo se pucajući po okolini kad ne vidimo ništa i niko u nas ne puca. Valjda ovako hrabrimo sebe. Pred sumrak stigosmo u srpsku Šagovinu. Srpsko selo podno Papuka. Tu ćemo biti smešteni. Selo sa svih strana okruženo šumom, planinom, kukuruzištima.

Iz ovoga sela, koje štitimo sa nešto meštana i pripadnika TO i vojske, ići ćemo na zadatke u pozadinu neprijatelja. Privremeno smo smješteni u seoskom domu. Vrlo je hladno. Još se nisam presvukao. Samo se umivam. Teško mi je, ljudi su pijani, nervozni. Nema se sa kime razgovarati.Falite mi puno. Kako izdržati. Valjda tvrdoglavost ili ponos. Neki su već otišli. Volio bih da mogu i ja.

10.12. ’91. ŠESTI DAN ( UTORAK )

Vrlo je hladno. Noćas je temperatura bila po vestima   -17ºC. Bili smo u sobi koja se ne greje. Smrzo sam se. Na meni je sve ono u čemu sam i došao. Obuo sam termo čarapa odmah po dolasku, dugačke gaće, vojni đemper. To sam obukao po dolasku i još je na meni.  Smrdim i gadim se sam sebi. Noćas čizme nisam skidao. Jutro je tupavo, rečeno. Svi su nervozni, reže jedni na druge. Za svaku se sitnicu plane. Zapovednike niko i ne sluša. Svi piju, pucaju kako se stigne i privlače pažnju. Tako su ustaše vođenom raketom i minobacačkom vatrom pogodile kuću u kojoj su bili naši.Jedan je ranjen. To nam je prvi gubitak. Atmosfera je napokon postala ipak mirnija. Iz te kuće smo se povukli. Vratili smo se poslije 3h (kada se smirilo) nas šestero da izvučemo municije (oko 4 kutije i par zolja).              Mrak, oko nas kukuruzi, vetar duva i kukuruzi šuškaju a nama se čini da ima nekoga. Isprepadali se svi. Najviše se plašim snajpera. Ima toliko mesta gdje se mogu sakriti i pucati. Imam stalno osećaj da sam nekom na nišanu. Samo se osvrćem oko sebe.Izvukosmo nekako tu municiju i vratismo se nazad. Srce mi lupa ko ludo, prosto me guši. Em se plašim mraka, em se okolo puca. Užas!!!

11.12. ’91. SEDMI DAN ( SREDA )

Danas smo raspoređeni po kućama. Nas šestero smo u kući koja je najbliža kući koja je jučer pogođena.

Tu dajemo stražu, na ulazu u selo. To je kuća koja je najizloženija napadu. Stražu čuvamo po 2h danju i noću. Jedan od nas i jedan mještanin. Moj red od 4-6h i 16-18h.Najgora je hladnoća (sinoć je bilo  -14ºC). Stalno biva i još hladnije. Na sebi imam i ne skidam: gaće, duge gaće, čarape, termo čarape, majicu sa dugim rukavima, duks, šareni đemper, vojni đemper, vojnu vjetrovku, zimske rukavice i vojne rukavice, traku i kapu.Sve je tako prljavo. Nisam se dosad presvukao i oprao. Samo se umivam i perem zube. Sam se sebi gadim. To mi strašno smeta. Da mi se samo okupati.

Pucnjava i minobacačka – artiljerijska vatra se stalno čuje. Gotovo da je više i ne registrujem.    Najviše se bojim snajpera. Strašno su precizni. Privuku se, pucaju i beže. Ne možemo ništa. Ljudi samo ginu i budu razneseni. Svaki dan po neko. Od naših još jedan pogođen u nogu. Noćas oko 2h zapucao naš stražar, mi poskakali (nisam se prepao), on puca na nešto a ja ne vidim ništa.On posle kaže da je video neke senke ( ja mislim da se samo prepao, ili se pijan zezao).Ljudi su dobri, dobro smo smešteni, ali je položaj očajan. Ko na dlanu smo, naša kuća najizloženija. Prva na udaru.

Strašno mi je teško. Gledam vaše slike i trudim se da mislim na to kako ću doći i bićemo opet skupa. Puno mi nedostajete. Čovek valjda u ovakvim trenucima shvata koliko je ponekad velik, što ponekad izgleda tako malo i obično: hranjenje bebe, zagrljaj, poljubac, igrati se čoveče ne ljuti se, gledanje videa, priče. Sve mi tako nedostaje.

12.12. ’91. ČETVRTAK (OSMI DAN)

Bombardovani smo celo jutro o prepodne.  U toku dan , krene deo prvog voda u akciju čišćenja, zajedno sa pripadnicima TO. Privukli  se jednoj vikendici u kojoj su bili hrvati, a čekaju smenu straže i napadnu ih bombama, pobiju ih i rane oko 20. U pomoć ustašama dođe kamion i njega unište zoljom.  U povratku ih napadnu ustaše koje su pošle u pomoć. Isti se razdvoje i do uveče se nije vratilo 5 četnika i bolničarka. U selu Trnava  2km od nas poginu danas komandir  II voda Čiča (bio je veliki koljač). Danas nas je dosta loših vesti puno potištilo. Još se više pije.           Priča se da će za koji dan stići još oko 300 četnoka od Beograda, pa će onda ići u veće akcije.Grupa pijanih četnika iz II voda upala je u kuće nekih hrvata iz sela, stavilo im nož pod grlo ( to su bili neki starac i starica), deca im u vojsci (Šćepina), opljačkali i preturili. Komandir sela je naredio da se njih nekoliko odmah stražarski sprovede za Okučane i dalje za Beograd. Ne želeći da se razdvajaju, ceo vod oko 30 ljudi izjavi da će poći za njima. Situacija vrlo mučka.

Da ne bi ustaše ušle u napuštenu kuću, večeras sam oko 8h sa još jednim pripadnikom TO išao u tu kuću (oko 1km) da ispalimo nekoliko rafala. I u odlasku i u povratku imao sam osjećaj da me neko promatra. Bilo me je puno strah. Mlad mjesec, ali je bilo vidno, a mi idemo poljem. Okolo šume i kukuruzi, idealne mete. Vratili smo se bez problema. Borbe se vode okolo nas i vrlo su žestoke. Vide se bljesci eksplozija i čuje se tutnjava. Danas je nekoliko granata palo i na samo selo. Grozan je osječaj, čuješ zvuk granate koja se približava a ne znaš gde će pasti, pa i ne bežimo. Ručali smo i niko nije prekidao jelo.

13.12 ’91.  PETAK (DEVETI DAN)

Još nemamo vesti o grupi četnika koja je jučer nestala u akciji. Pažljivo se slušaju sve poruke koje se mogu uhvatiti od strane ustaša, ali ne javljaju ništa. Uhvaćena je poruka da hitno traže pomoć jer im je 80 ljudi izbačeno iz stroja. U borbama više sela poginulo je 3 četnika. Za moje odeljenje dan je bio miran. Nisu nas bombardovali niti pucali na nas. Valjda se oporavljaju odgubitaka.Vreme je suvo ali vrlo hladno, pogotovu noću. Danas sam se prvi put okupao u hladnom kupatilu sa polomljenim staklom , polivao sam se vodom i okupao i oprao kosu. Već se  bolje osećam. Borbe se vode daleko od sela. Čuju se samo eksplozije i vide odbljesci vatre. Puno mi nedostajete.

14.12.’91. SUBOTA (DESETI DAN)

Još nemamo nikakvih vesti o grupi koja je nestala. Slušamo hrvatski radio, ali ni on ništa ne javlja. Situacija je u selu pre podne bila mirna ali oko 14.30.h počeo je minobacački napad. Ispalili smo nekoliko tromblonskih mina. Nakon pola sata sve se utišalo. U vreme moga stražarenja oko 18.30.h pripucali su na nas iz okoline šume. Odgovorili smo paljbom iz automata i iz PAM-a, ispalili smo nekoliko tromblona. Usto se sve smirilo.                                                    Zaklali smo i ispekli prase iz jedne napuštene hrvatske kuće. Dan je bio nešto mirniji. Imao sam vremena za razmišljanje. Jedva čekam da se vratim kući. Svi mi puno falite. Fali mi Milančetovo gukanje i smešak. Fali mi kuća. Da nije tvrdoglavosti i ponosa, ali osećaja da radim nešto njima korisno odmah bih se vratio kući.

 

15.12.’91. NEDELJA (JEDANAESTI DAN)

Danas je pre podne stigla poruka u Okučane da ustaše nude razmenu naših šest četnika za njihovih 6. Imamo samo informaciju da su dvojica ranjena. Važno je ipak da su živi. Razmena će se obaviti uskoro. Današnji dan je bio miran. Pucalo se na nas iz šume ali mi nismo odgovarali. PAM nam se zaglavio i nadamo se da ustaše neće napasti dok ga ne opravimo, jer nas ionako malo ima. Kada bi samo znali koliko smo slabi. Na liniji koja spaja selo Šagovinu i Trnavu (oko 2km) ima nas samo 12. Zato kada pucamo idemo da menjamo položaje, pa izgleda da nas ima više.

Premeštanja sa položaja na položaj nesme biti glasno zbog snajpera, također rano ujutro i kasnije uveče nekoliko (2-3) nas mora ići u napuštenu kuću i odatle pucati da izgleda da i tamo ima ljudi. Tih 500m mi je najteže preći. Čistina,  mesečina i sve se vidi. Imam osećaj da me gledaju i da sam na nišanu i svaki čas očekujem da zapucaju.Jedva čekam da sve ovo prođe i da se mogu opustiti, a da ne postanem paraonik.Većina ovde strašno pije pa se valjda zato i ne plaše. Međutim u borbi ta njihova hrabrost ne vredi puno. Zato i ne volim pomisao da bih sa njima trebao ići u neku ozbiljniji napad. Ne bih bio siguran da ima tko da mi štiti leđa. Moje odeljenje (nas je sada 6) je relativno među boljima, ali smo skoro svi ovde prvi put, pa smo dosta neiskusni. Ipak su to dobri.

16.12.’91. PONEDELJAK (DVANAESTI DAN)

Još ništa u vezi razmene zarobljenika. Danas je situacija nešto mirnija Spustila se gusta magla, ne vidi se ni prst pred okom. Nema više ni artiljerijskih ni minobacačkih napada. Puca se pešadijskim naoružanjem i to nasumice.                 Danas je stiglo i 38 četnika iz Okučana kao pojačanje. Došlo ih je 40 ali je jedan u toku prebacivanja poginuo a drugi je ranjen. Obadvojica su pogođena od svojih suboraca na putu od Širinaca do Šagovine. Primetila ih ustaška patrola i zapucala po njima. Ovi se toliko isprepadali da počnu nasumice da pucaju u svim pravcima, sudarajući se međusobno.Poginuo momak 20 god. Iz Srebrenice,  dobio je metak u potiljak. Radi takve situacije novajlije su zadržane u školskoj sali radi kakve takve obuke.                                                                                                            Sam dolazak pojačanja smirio je atmosferu i digao moral boraca i stanovnika sela. Dobili smo pojačanje i u naoružanju: minobacače, puškomitraljeze i zolje. Uspeo sam da se izborim da dobijemo par AP i jedan PM. Sada smo svi naoružani sa automatskim oružjem. Moja desetina je jedna kompletno tako naoružana. Sada je i ovde atmosfera vedrija, samo da se magla digne. Par metaka je u toku moje straže prošlo opasno blizu mene. Jedan se zabio u drvo pored koga sam stajao. Moj srećni dan.

17.12.’91. UTORAK (TRINAESTI DAN)

Dobili smo pojačanje, stigli su dva nova čoveka. Jedan iz Beograda sa PM i jedan iz Makedonije sa AP. Sada u odeljenju imam 12 ljudi i ja. Položaj mi je dosta očajan što se ljudi  i vatrena moći tiče, ali otvorenost i izloženost položaja i dalje su veliki problem. Ponovo smo oko podneva išli u napuštenu kuću. Svaki put kad idemo gore meni se stisne stomak. Nikada ne znamo ima li koga i ko je gore. Uvek imam osećaj da me neko posmatra. U odlasku je još gore, okrenut leđima. Imali smo oko 19h lažnu uzbunu. Ispucasmo grdnu municiju, malo se ne pobijasmo međusobno ( uzbuna-provera u ratu!!! Luđaci). Ipak pohvalio nas je komandir sela da smo najbolji i najefikasniji. Nama onako preplašenim i umornim u mraku, dobro da nije video lica.Jedva smo čekali da ode, da se zavučemo u krevete (ustvari spavamo na dušecima na podu letnje kujne). Nas 6 po dvojica na dušeku. Ustvari 5 jer je jedan uvek na straži.

18.12.’91. SREDA (ČETRNAESTI DAN)

Vreme se kvari. Do sada je bilo vrlo hladno, ali sada je otoplilo i počela je da pada kiša. Sve se pretvorilo u jednu kaljavu baruštinu. Posle par sati (oko podneva) svi smo uveliko razmišljali ako se nastavi ovakvo vreme (kiša+vetar+hladnoća) uskoro ćemo svi biti bolesni. Danas su nas ponovno bombardirali. Pogodili su štalu punu municije u centru sela. Niko nije smeo prići da gasi jer je municija gorela i pucala na sve strane. Još je nekoliko granata palo u dvorište a jedna je pogodila jednog meštanina i raznela ga. Jedno od mina pala je i oko 70-100m od naše kuće (u kukuruz).Nakon toga počeli su i pešadijsku vatru po nama. Odgovorili smo svom žestinom i više nego što smo hteli. Valjda smo bili besni na kišu i magle.Danas je u pokušaju da se probiju do susednog sela poginulo 2 i ranjeno 3 četnika, sve nas je manje. Od nas koji smo prvog dana (87) do sada je otišlo 30 ljudi. Od novih koji su stigli (38) već se nekoliko vratilo. Moral je vrlo nizak. I dalje se dosta pije. Ni dolazak novih ljudi nije mogao duže držati moral ostalima. Hvata ih pomalo neka apatija, tupost. Valjda polako privikavam na ovu atmosferu.Nikakvog ovde herojstva i velikih dela ne može biti. Pucamo na ustaše koje još nismo ni videli. Kao da ratujemo sa duhovima. Samo da ovo jednom prođe. Sve je tako blatnjavo, mokro i hladno.

 

 

 

U Mašičkoj Šagovini je ubijeno 115 četnika, prema sakupljenim vojnim knjižicama!

PA DOĐITE NAM OPET!

Nikad prodan Domovini odan!

Stric Ivan!

About Stric Ivan 2530 Articles
Rano jutro pola pet. Svaki dan putujem na poso kod gazde na poso. Gazda je dobar bio pa mi je poso dao, jer nemam ni za suvu kiflu. Doduše jogurt sam krao dok gazda nije sazno da sam krao. Ondak sam dobio "vaspitnu" tri, četiri od gazde jer je reko da sramotim obitelj gazdinu i moju. Inače gazda je iz sela. Ja sam isto. Al nismo iz istog. Neki dan je bio neki čoek koji se hvali kod gazde da je izumio prozor (windows) i da je zaradio milijarde na račun nas koji nemamo prozor. Mene ne bi preveslo jer mi Prozor imamo u Bosni. I tako... Bio je darežljiv. Ja nisam šćeo jedan taj prozor (windows) al mi je gazda rjeko da ne budem nagao i da uzmem jer bih inače u protuprotivnom trebao za pare kupiti prozor. Kaže ćoek da je iz Amerike i da od para ne zna šta će pa je počeo trovat ljude. Oto se mom gazdi nije dopalo..."Mali!"-ovamo dolazi zovne me gazda. "Idi po burek kod "Trifrtalj Mande" i reci joj da ga zasoli ko što su joj pretci (burekđžije) zasolili Borđžijama. "Za Dom!"-rekoh i odjurih po burek. Trifrtalj Manda je bila ugledni buregđžija, a zvali su ga Manda jer je za okladu pojeo 100 komada ćelapa i popio gajbu piva. A ono tri frtalj je dobio jer mu je još mjesta ostalo za pojest u drobu, pa je ošo kući i pojeo još lonac sarme od prošlog tjedna, jer burek ne jede iz buregđžinice, jer bi time kršio poslovnu politiku. I tako...Vratim se da kod gazde i donesem burek. "Evo gazda ja donio burek, još je vruć, kaže Manda da ga je osobno sam izgazao nogama!" "E takog te volim, kad si poduzetan, kad radiš, pereš suđe, čaše, prostoriju krćme i kada naplatiš." "Dobro gazda, al aj mi reci što nikad ne uzmeš pare kad naplatim?" "Jer svakom drpiš trostruko. Šta si radio onom Palestincu? Jaseru Arafatu? "Ništ..". Jesam ja 100 put rekao kako nije lijepo gledat tuđu ženu? "Pa dobro, ja to od milja..."Od Milja!? Kolko ja znadem ti voliš od milja plavuše a Jaserova je bila crnka i dala mi je onu sliku Alajbegove đamije. "Pa dobro mogu i ja nešto pogledat ako je lijepo". "Možeš ali joj ne moraš davat broj telefona krćme pa da me zivka i psuje tebe, jer onda ja moram objavljivat rat Jaserovim ratnicima". Dok je gazda tako gunđo i kudio me, kaže gospodin prozor( Bill Gates) da je burek famozan, i da nikad nije pojeo tako sladak burek.(!?) Baš je glup taj Bill...burek ne može biti sladak, več odmesa, odsira, i odzelja. Gazda je stajao iza šanka, i glancao čaše, a ja ko ja, imao sam svoju odoru. To mi je gazda kupio. Čizme, pantole, kožnu jaknu, bijelu košulju i crnu kravatu. Eh umalo zaboravih. Gazdina poslovna politika je bila da svi moramo pokrov imati na glavi. Kapu. Ja sam dobio isti ko i gazda, zbog ravnopravnosti, kako mi je gazda kasnije objasnio. I moja i njegova kapa se zvala fes. I došla je Fed Ex-om sa Bliskog Istoka. Ošišo sam se na nulu, a ostavio sam samo brkove za znak raspoznavanja. Jedan put kad se zaratilo, da mi nije brkova ne bih dobro prošao. Uperio čovjek pušku u mene: "Ausweis sofort!" Ja neimadoh osobnu kartu i viknuh: "Heil Hitler". Kamarad možeš ić, reče jedan do njega koji je razumio i kineski. Eto od tada gazdu poznam. Imali smo i slovo iz abecede na njoj, a gazda mi je i to objasnio, da su se to Hrvati pod tim slovom borili da bi posvojili Bosnu, Hercegovinu, Sanđžak komad Italije točnije Trst jer se tamo išlo u šverc riflama. Pa da i oni zarade malo od šverca. Kaže gazda jednom prilikom da su moje najbolje koje postoje i da su stare 501 godinu."Dobro je gazda!"- jać nastavit sa pranjem suđa, a ti idi sa gostom ćakulat. I tako dok sam ja prao suđe i glancao čaše, kod nas su tijekom mjeseci i godina dolazili raznorazni pjevači Halid, Guns n Roses, Mladen Grdović, Serverina, Jelena Rozga, Lidija Bačić i neka grupa Sex Pistols isto ali bez basiste jer se oženio i ostavio bend. Kasnije kada sam porastao sam saznao da je svoju hanumu ukiselio jer mu se nije dopao ruž. Taj basist Sida je bio nadrogerisan. Za to je to i napravio. Ne volim drogu. Ondak su dolazili Viktor Orban, Donald Trump, onda je dolazio čovjek raketa Donaldov najveći neprijatelj jer stalno prijeti Americi sa raketlama sa borbenim glavama. Onda je dolazila Gabriela Merkel, pa Berlusconi koji nije nikada bio sam. Vazda je sa njim bilo cura plavih i crnih i crvenih. Ali ne ovakih crvenih ko što je danas crvenih i vjeruju u savez komunista. Gazda je nosio crvenu maramu pa je dobio traumu. Nije volio crvene i UDBA-u. To su brate Berlusconijeve bile žene za oko za ruku i za pojas okačit. Tolko dobro. Pošto sam bio konobar prišao sam Berlusconijevim curama i rekao: "Felatio, felatio!" Cure su ozbiljno svatile posao i dale na mene. Šta je dalje bilo, mogu napisati u svojim memoarima. Berlusconi je bio šarmer, i volio je darivati manje od sebe. Valjda po parama. Ja sam para imo kolko je gazda davao. I bilo mi je dosta. I ondak ko je još ono dolazio? Ček da se sjetim? Znam da od Srba nije niko dolazio jer su se jako nešto naljutili jer ih je gazda tamanio ko muve kućne u ratu. Mog su gazdu zvali prijetalji Herojem, al on je bio običan mali čovjek. I volio je bliskoistočni smisao za humor. I ja sam isto volio posebno kad je Berlusconi doveo par sirijskih cura. Brisao sam ja čaše i sjećao se kako su me izfelatirale. U mene je sve moralo biti u redu. Šank, police, gosti nisu smjeli donositi oružje, drogu, bijelo roblje. Crno su smjeli ali na vlastitu odgovornost. Prijetila je revolucija nakon Donalda Trumpa u Ameriki pa je htio postati kandidat da bi smirio stanje. Donald je bio velik čovjek. Al sam ja gazdu volio više, jer sam sa njim stalno išao u akciju. Vremeplovom smo se vraćali u prošlost i ispravljali greške ako smo ih neđe napravili. Ae! Imali smo više posla sa bogatima nego sa siromašnima. Gazda je to razumio, i nije dao da mi se išta dogodi. A pošto su kod nas dolazili razni narodni pjevači i sastavi kao što sam već rekao Guns n Roses, Sex Pistols, Damned, Real Kids, MC5, i drugi koje ovim putem stavljam na popis onih koje sam umalo zaboravio. Jest vala. Perem ja čaše i brišem kad nešto puče. Ja se okrenu, a ono čovjek iz Prozora (Bill Gates) osta rumena lica. Aha! Gazda mu zveknuo šamar jer je upetljan u trovanje čovječanstva sa nekim virusom Covic 19. Ša je bilo jarane!? -upitam ja kad je počeo čovjek prozor počeo nešto govoriti. Jel ti znaš đe si došo? Ovo je...ponovi za mnom i tu me gledaj. OVO JE!...sad reci krćma. KRĆMA...kod Satana...JES I LIKE SATAN...ne pitam te to majmune već ponovi...KOD SATANA...Panonskog...PANONIA. E tako...sad si naučio važnu lekciju da se ne zajebava i ne fali sa zločinom na javnom mjestu. Jesi skonto? Du ju anderstud? Imaš vraga u Americi pa nek te on odgaja kad nisu ćaća i mater. Bil Gates počme plakat i klecajući ode vanka. Pazi na kanal!-sam još uspio viknuti za njim. Nisam uspio u namjeri, jer je upo u njega a u taj kanal su komšije bacale govna iz cisterni u koje su upumpavale govna i smeće. "Znači gazda on se ne če izvaditi iz njega dok ne okaje grijehe svoje? Tako je mali! "Gazda možemo li mi iz Bosne uvesti nargile. Ja sam vidio u prolazu kada smo bili u Palestini da su ljudi pušili nargile i pili čaj. Mogli bi to uvesti kao posebnu ponudu zagoste." Šta će im nargila?" "Jel imaju ašiša? Imaju...Pa neka puše brate mili kolko hoće". Ionako ispadne sa kamiona svaki mjesec drveni sanduk od 30kg ašiša. "Jest vala gazda, znaš poso al ga zna i vozač kamiona. Štas mu ono reko? Budem li te vidio da mladeži prodaješ drogu, ostaćeš bez noge idući put kad budeš sjeo u krćmu". "A jes vala jesi ga ustrašio..." Takva je poslovna politika bila u gazde. Gazda je volio čist račun i žene. Svak onaj koji je mislio da nije volio taj se zajebo. Ako se nije ženio, to ne znači da nije volio žene. Pa ni Isus se nije ženio, tako kaže glasnogovornik iz Vatikana. Da ne kažem nešto teže, pustit ću grupu neku da pjeva, bolje nego da kažem neku parabolu, pa ću još i veći glupost napraviti. "Ta ti je pametna!"-Zapiši za sutra. Lepog Maria zovni treba se pripremiti za novi rat. Golub pismonoša mi je javio da počinje. Su kim, tj. protiv koga? Ja gazda ne bi više u sanitet...pun mi fes zavoja i tableta. Gazda me pogleda, priđe i odigne fes sa moje glave. Od kad ovo nosiš?- prosuše se tablete, ispadoše dva prva zavoja, pincete i škare za zavoj. "Od 1991 nosim!-rekoh. Ne moraš više prvi zavoj nosat, od sada i od ovog trenutka si razdužen ko i ja, nas rat ne interesira jer se rat vodi na Zamlji, a do tamo ne možemo niti svemirskim brodom, al zato imamo besplatanu internetsku televiziju, i gledamo šta se događa onima koji su a jesu. A ovo je njihov san, ono što sanjaju. Gazda, sad znam! Mogli bi smo se nazvat: Dobar, loš, jao! Može...reče gazda i zapali cigaretu iz duvankese.