Ispovijest moje Imoćanke

Jel to uopće i za potribu pitat se,od kud mi to da te priupitan “Kaš ti mene ženit”?Ujmisusovo sveto,ki da je malo,ušli u šestu godinu,šta skupa dilimo sve šta imamo.Šta ti kuvan sve šta te volja,šta sam ti “glavna u vladi”.?Moj svitu,ma šta da ja sad tuden vele filozofiran,a i ne triban.Jer ko me znade,zna i kako sam sva “u prav”.A briga me šta svi mislu,kad znan da ti to sve vidiš i znaš.I prikoviše toga.Nebi ti meni ni kavu skuva kad san unišla kod tebe u stan,makar šta,da nisi već zna sukin imaš posla.Ma od pustih Slavonskih žena,koje su kako sam ja znala ,priko svoje matere koja je iz Otoka,i tamo se rodila i odgojila,kakva je svaka žena u Slavoniji.Kad ja prvi put došla,ono Bože oslobodi,već prvi put i to na pristavljanju tvoje prve knjige(šta sam se i dotrala radi toga u Vinkovce iz Splita),za stolon četri žene,onogatiboga sve se obukle u crnu robu.Ja mislila to neke Božeprosti udovice došle i z Vukovara,jer lipo se sićan ki da je bilo jučer ,jer si reka,idem se javit prijateljicama šta su došle.Šta sam ja mogla drugo mislit.Kad ono okrene se ti i side nazad kraj mene,one sve četri priko stola i nešta se “domunđavaju”.Mislin se ja,Lidija ovo nešta nije kako triba,ma brte nisu to Slavonske žene niti je to išta kako triba.Jok! Nema tu Slavonije ni “za lika”.Ali ja znaden šta sam i oklen sam,i ako Ivan to ne vidi ,ma brte neću se ni ja tako lako pridavat.Moj sinko,ma šta ne vidi,vidi on sve,samo on mene pušća da vidi jesam li ja kako mi je posli kaza”Ka one sve Splićanke šta po cili dan sidu na rivi,srkaju kave,a muž rintači da plati sve njene vešte šminku ,očale.Jer triba bit”IN”.I onda došlo vrime da ja dadem do znanja,da sam sve svoje posle rišila sa Spliton i svima koji su mi bili sve samo ne prijateljice,rodbina,ćaća,mater i svi ostali..I da mu lipo rečen da se ja danas pakiran sve svoje prnje,i selim kod njega.On je osta u početku zeru šokan,i nije vele govorija,ali sam zato ja to sve lipo rekla šta sam imala.A undan je on da svoju “repliku”.Tu je bilo ,sad bez šalanja,muka Isusova od problema i života za koji sam ja već i znala ,kako će nan prikoviše teško bit živit.Jer osta je i on od jada u kredita za dva ,ma za za pet života,od jedne isto tako “gospoje” koja je vele volila živit na “visokoj nogi”.A to bi se reklo,”ori magarče za sve šta se meni digne,ota je prikoviše slična ovim napisanim iz Splita.”Ondan san ja jopet rekla da ja to sve znan,i da mi ništa nije bitno,nego to da sam s njim,i nikad mi nije bilo lipše i bolje u životu.Prvi put sam imala uzase čovika,koji me izjutra priupita “Kako si spavala”,kad mi je nešta loše,on sve na meni vidi.Puno sam se ja njemu isplakala,i bila i sebi “teška”,ali je uvik ima i strpljenja i volje,da me sluša,i to svaki dan,noć…Dosta je to moje loše stanje trajalo..Nekad mi se činilo da nikad neće proć,ali kao i to šta mi ga je sam Bog posla u moj život i spojio nas do kraja života i dalje,to je otišlo.I sad da ti kažem,nije mi nikad bilo teško šta ja toliko plačem,i šta si ti morao iznova “izgradit”novu mene.Nešto ima puno ae šta boli,i šta nikad neću prestat volit i ljubit,a to su tvoje rane,tvoje suze koje nisam vidila,a plakao si tako pogledom koji je bio najtužniji na svijetu,koji nisam osjetila ni doživila nigdi.Sve je polako počelo se “nadzirati”…U početku si pričao malo…jako malo.Trebalo je vremena da se uvjeriš da u meni imaš i ženu i najbolju prijateljicu.Ženu  koja te cieni voli i poštuje,i koja je s tobom pa makar bili na ulici i prosili.I da se dogodi sto potresa,kojekakvih od života ,ja sam uz tebe.Tvoje rane nije nitko vidio  kao ja,tvoje suze od rata ,nepravde,lažnih prijatelja i onih pravih ,kojih nažalost više nema,isto vidim samo ja.S menom si se naučio smijati,isto kao ti mene.A strah moj da ćeš zauvijek biti uplakan,a bez ijedne suze pored mene,bio je velik i jak.Ali ja nisam odustajala,znala sam da će biti još bezbroj takvih dana,muke koje si imao u sebi,”rat nakon rata”,to se neda riječima ošpisati koliko sam osjećala šta si prošao u životu,ratu…Vrijeme je odmicalo,i ti si se polako uz mene osijećao sigurno,voljeno ,i dao si mi blizu,sve bliže,ali polako…Tvoj PTSP,nikada nisu vidjeli i razumijeli ni tvoji najbliži,tvoj gnjev,bijes za nepravdom ,nemoć koju osijetio si za sve koji su vrijedni toga,”kidalo”te na komade.Prošli smo to sve,iznova,ja i ti,u šetnjama,u stanu ,jedno uz drugo ,kad bi me jako,najjače zagrlio i pričao svoju bol…E to nitko neće nikada znati ni razumijeti osim mene..A danas,šesta godina života zajedno..Danas se smiješ,bez boli na licu,bez gorčine radi nemoći da pomogneš svakom sa nepravdom kao i tvojom,sa boli kao i tvojom…Živiš i dišeš punim plućima..Kao nekad ,imaš osmjeh iz slika koje su iz mladosti..Pjevušiš ,skakućeš na glazbu koju voliš…Živ,ustvari slobodno mogu reći,ponovno rođen..Tu sam “velika”,i to je moje,naše najveće bogatstvo.Za novcem i bogatstvom ko trči,taj će i umrijeti kao nesretan čovjek.Našu sreću nedam nikome i čuvam,čuvam i volim tebe,i to je moj život.S tobom mogu sve,i ničeg se ne bojim.I sad kad zastanem,pitam se,”Lidija,kad si zadnji put plakala”? osim od smijeha?Ti si od mene stvorio onaj kamen sa Velebita iz kojeg si vidi onaj najljepši cvijet,sijećaš se,(to mi još duguješ). Voli te tvoj(da znaš da ćeš me uzet),buduća i sadašnja ŽENA Lidy.