Đe će vam duša!?

Željeznički kolodvor u Vinkovcima. Gužva. Stajemo u red i kupujemo karte za Sarajevo. Imamo koncert na Akademiji ili kako se već zvala ta rupa. Mi smo obično po rupama svirali, i za to sam znao sebe i ostale iz benda uspoređivati sa parcovima. Šalu na stranu. Parcovi su vrlo inteligentni i imaju visok nagon za preživljavanjem. Nosio sam kufer sa gitarom, i mali ruksak u kojem je bio sendvič i nekakav sok od bazge, da ne dehidriram. Jer jahati do Sarajeva od Vinkovaca, je mogao samo Turčin svojedobno.

Pruga je bila rasklimana i stara, a vlak će stajati na svakoj kućici ili kod svake bandere, da se kondukter ispiša. Kilmister, sa cigaretom u ustima (klasika) je kupio kartu i pitao me jel imam cigareta. Dobro pa se sjetio. Postojao je kiosk pa smo kupili cigarete po dvije tri kutije. Duspara je bio najfiniji od svih nas. Lakirane cipelice, oprane hlače, košuljica nekakva šarena, i naravno muštikla za pušenje cigareta za smanjivanje emisije nikotina. Smiješno, no dobro. Bare, Jungle Brother je lelujao i shvatio sam da je žedan. Otišao sam do kioska i kupio dva konjačića. Jedan meni jedan njemu. Bare se nasmijao (tada se još uvijek znao nasmijati) kao da mu je Djed Mraz donio poklon sa drugog svijeta. Eh pa nisi moroooo! Ajde Bare živio!-rekoh i nagnuh konjak. Ajd živio! reče Bare i nage i on konjačić. Korozija je nosio činele u futroli koja je izgledala kao današnje torbe za Kaufland samo crne boje. I on je kupio kartu za Sarajevo.

Uskoro se oglasila osma sila (tako sam je zvao) glas na peronu koji najavljuje vlakove i kazao da je vlak postavljen na peronu 3 , i drugom kolosjeku. Hajmo tamo. Spustili smo se niz stubište kad nas je zapuhnuo smrad mokraće i fekalija. Tu je srao i pišao na Vinkovačkom kolodvoru tko god je stigao. Turci, Iranci, Srbi, Bosanci, Plaestinci…Malo zadržiš dah, daš gas nogama i već si vani na svježem zraku. Ušli smo u vlak koji je bio gotovo prazan. Sjeli smo u kupe i na moju radost vlak je imao konobara koji je prodavao pića putnicima. Halo konobar! Šefe! Halo! Konobar se okrenu i upita što želim. Daj mi šest konjačića, i dva piva!Konobar me malo čudno pogleda, ali kada sam mu objasnio da jašemo za Sarajevo, složio se sa mnom da do Sarajeva ima tri dana jahanja i da će mo biti žedni.

Duspara je jedini bio mrgudan jer mu se nije sviđalo što se toliko pije. On je svoju muštiklu držao među prstima i ispuhivao kao barska dama dim. Goro, ajmo ja i ti nazdraviti, nismo davno!-rekoh. Znao sam da ga trese kriza pa sam se zajebavao sa njim i šalio, samo da ne misli na to. Ajd Duje živio ti meni! Kucnuli smo se bočicama i potegli dobre gutljaje. Konjak ko konjak. Ljut, jak i piće koje nije za svakoga. Marko Brecelj me je upitao za TV Koper: Zašto piješ konjak? Zbog čega piješ to piće? Nisam imao šta pametnije za kazati pa sam rekao, i kasnije se pokajao: Konjak je dobra cuga! Nije dobra, i ne će biti. Konjak je za one na dnu da se malo uspavaju.

Prolazio je vlak kroz mjesta u Bosni i malo je zahladilo. Pod našim nogama se je gomilala hrpa ispijenih unučića, a bilo ih je koliko se sjećam po novcu kojeg sam potrošio oko 35 praznih. I Naravno prazne boce piva. Sjedili smo Goro i ja na našim mjestima koja nisu bila naša jer nismo sjeli po broju koji je pisao na karti i pričali. Uvijek je završavalo smijehom. Danas se pitam “gdje je nestao čovjek” koji se je toliko znao smijati i provaljivati na putovanjima, da me je stomak nekada znao boljeti. Kilmister je bio vani u hodniku i gledao okoliš. Korozija je nešto petljao i pričao sa Dusparom. A ja i Bare smo trkeljali fore i pretresali događaje vedrije naravi, jer ja nisam volio crnjake. Dok su ostali stajali u hodniku, dolazio je kondukter i pregledao karte Koroziji, Duspari i Kilmisteru. A potom je otvorio vrata kupea…ja i Bare sjedimo a konjačića praznih do gležnjeva. Kondukter pogleda nas dvojicu, blago rečeno pijane, problijedi i reče: Ma đe će vam duša! I izađe van iz kupea, zatvori vrata, nije nam niti karte pregledao, niti nam je prigovorio za popijeni alkohol. Ja i Goro smo se prevrtali od smijeha. Korozija se smijao. Kilmister je rekao: Pa dobro Duja mogao si bar pobacati te boce u smeće! Duspara je kliktao jer je sada dokazao, da su pojedinci iz benda alkoholičari. Gluposti. Duspara nije imao smisao za humor.

Ulazili smo u Sarajevo. Grad u kotlini kao u filmu “Walter brani Sarajevo”. Izlazimo iz vlaka, lelujajući lijevo desno, Bare i ja. Ostali su bili prisebni. Ono što sam primjetio na kolodvoru u Sarajevu je bio čuvar sa titovkom na glavi i naoružan sa pištoljem. Imao je odoru, ali ne vojničku. Nekakva druga boja je bila. Gledao sam tog čovjeka, i na njemu se moglo vidjeti kako je odora i pištolj ostavila trag na njemu. Bio je nadrkan, i grub u odgovorima. Ma možeš misliti….okačio pištolj za pojas, pa je narodni heroj.

Bosanci su imali čudan smisao za humor. Ne onaj iz serija i filmova već ovako kad pričaš sa njima, odmah hoće da te poseru i posrame. Ja im to nisam dao. Živio sam u Brčkom 4 godine i znao sam kako stvari funkcioniraju. Sarajevo je bila mahala…pusta mahala. Prljav grad, sa našminkanim curama.

Došli smo na akademiju i napravili tonsku probu. Sve štima. Sve je za pet. Bina je bila visoka cijelih 30 cm a pojačala su bila Rudi Čajavec, to je jedino pojačalo koje sam upamtio. Ostala ne znam koja su bila.

Goro je najavio koncert. Počeli smo sa pjesmom “Putujem”…svirali smo tu pjesmu kada sam u publici ugledao lika koji je bio više karikatura nego čovjek. Izgledao je kao hipnotiziran. A onda sam skontao da je mrtav pijan. Pogledao sam ponovo-jeste! Istina. Čovjek izgleda kao iz komedija koje smo u to doba gledali na TV. Okrenuo sam leđa publici a Kilmister me upita šta mi je jer od smijeha nisam mogao doći k sebi. Uglavnom. Komunicirao sam sa zidom i leđa su mi bila okrenuta publici. Šta ti je Duja?-upita Nedjeljko? Ma meni je super Kilmisteru!-i nastavio sam se smijati i svirati.

Sva sreća pa je koncert brzo završio, jer bosančerosima se nije dopadao glazbeni izričaj kojeg smo njegovali, pa je publika napuštala predvorje fakulteta. Inače to je bila popularna Akademija. Nikad gore rupe nisam vidio u životu. A publika? O njoj se knjiga može napisati, i to ako je psiholog napiše.

Mrak je vani bio, i hladno. Bosna kaže oblači se! Otišli smo kod nekoga lika prespavati jer noću vlakovi kroz Sarajevo nisu vozili.

Skinuo sam patike sa nogu, pojeo sendvič, i izvrnio se na kauč. Zaspao sam.

Po povratku u Vinkovce, ista slika u kupeu…konjačići na podu, limenke piva, zgužvane kutije cigareta. Klasika, rekao bi netko. Ne nije klasika, već normalan život u osamdesetim godinama. Još da sam znao da rat dolazi za godinu dana…tko zna što bih učinio. Da. Učinio bih nešto ali ništa nepromišljeno. Mrzio sam nasilje i oružje. Mada su pojedinci iz benda zaslužili da ih se izdeveta i to dobro, i to zbog preseravanja. Sada kada pomislim na to…ma ne. Nije zaslužio niti to od mene. Ja da ga zveknem u glavu pa da Vinkovci bruje da sam udario gitaristu. A ne! Nisam taj lik. Adio.