Ivica Šola: Želim biti ugrožena manjina i od toga pristojno živjeti Dragi Bože, upućujem ti ovu jadikovku jer si me teško kaznio. Davno, kada sam čitao Gandhija, nisam shvatio sljedeću rečenicu: “Biti manjina nerijetko je privilegij.” Moj život kao pripadnika većine u mnogim pitanjima je postao pakao: ja sam katolik, Hrvat u Hrvatskoj, bijelac, heteroseksualac. Svi ti (većinski) identiteti za mene su nepodnošljivi, izazivaju grizodušje. Molim Te, ako je moguće, pretvori me u crnca, pravoslavca, Srbina u Hrvatskoj, u homoseksualca ili transrodnu osobu. Razlog je jednostavan: želim biti žrtva, želim biti ugrožen od većine i od toga puno pristojnije živjeti nego sada. Želim biti ponajprije Srbin u Hrvatskoj, ali ne bilo kakav, običan Srbin, već Pupovčev, SDSS-ov. Dragi Bože, zato molim od tebe sljedeće u trinaest točaka. Prvo, omogući mi da kao Vojislav Stanimirović sudjelujem u okupaciji Hrvatske, vukovarsku bolnicu nazovem ustaškim uporištem, a poslije postanem za nagradu dio hrvatske…

Tunjo je se razbolio. Muče ga hemoroidi, ili pučki rečeno-šuljevi. Mirta njegova žena ga je njegovala, koliko je mogla. “A Tunjo moj pa odkud ovo na tebe, kuku majko moja jadna ti sam s tobom!” “Marva!-reče Tunjo…Marva ne sidaj mi na muku, šutnut ću te i otići u birtiju, pa će bit kako Bog zapovida!” Marva se lati telefona i nazva ambulantu u selu. “Halo jeli to ambulanta? Je? E trebala bi doktora ili ko već radi…Da. Tunjo mi se razbolio. Jeste. Ima šuljeve. Ma doktore to su iskočili ko orasi. Eto tolki su. Jel da dođemo u ambulantu. Dobro. Evo sad ćemo mi. Fala doktore”!-reče Mirta i spusti slušalicu. “Ajmo Tunjo iđem ti po hlače i jaknu, moramo u ambulantu doć”. Mirta hitro skoči u sobu te donese odjeću, pa se latila Tunje i pomaže mu ustati. “A joj, ajooj”…”Ajme Tunjo moj, jel te jako boli”.-upita Mirta. “Mirta pitaj…