Novo!

Dnevnik jednog Srbina

Ebde-620x350

PRVI DAN (05.12. ’91) Četvrtak

-11.30.  Zbor ( Totalno neorganizovano)

-17.00.  Kasarna više VMA ( uniforme)

-20.45.  Autobusima za Okučane ( uglavnom spavao)

DRUGI DAN (06.12. ’91) Petak

-8h  Okučani, malo mesto, ne puno oštečeno, ima vode, struje, jedna grupa je otišla za Podravsku Slatinu, a drugi deo je ostao u Okučanima. Smešteni smo u osnovnoj školi, u učionicama ( po 30 i 20 ljudi ). Dosta je hladno.

Dobili smo oružje ( poluautomatske puške ) dobro su konzervisane, omastio sam se do lakata, uspio sam dobro da se držim, gledali su u mene, a ja sam još 1977.god. rukovao sa M-48. Dobili smo i municiju. Strašan osjećaj – puška i municija u ruci. Gospodar smrti.

U osnovnoj školi, fiskulturna sala, došli su neki stariji ljudi, žene, deca, izbeglice iz Lipika. Tužno ih je gledati, sede, bulje tupo ispred sebe i ćute. Dadoh svoje mleko nekoj deci. Svi pričaju o mogućem odlasku u akciju. Od komandanta voda sam čuo da ćemo ići za 3-4 dana. Dotle obuka. Svi pričaju kako jedva čekaju akciju, ali mislim da većina pričom prikriva strah. Fali mi kuća.

07.12.’91. TREĆI DAN  (subota)

Ustajemo oko 6.30h, umivanje, doručak. Jedva čekamo da počnemo   obuku, da osetimo miris baruta. Jutro prolazi ali ništa. Sedimo, čistimo oružje, osluškujemo tutnjavu topova. Sve su bliže. Uvukla se neka jeza u ljude. Oko podne, dođe komandir voda i reče da danas odmaramo, nikakve obaveze nisu predviđene. Ručamo i vratimo se u sobe.

Malo pridremasmo, kad uđoše neki četnici i pozvaše nas da vidimo zarobljenog ustašu. Uđosmo u susjednu sobu. Bilo mi je odvratno, grozno, surovo i mučno. Mladić 19-20 godina, sa lisicama na rukama, omanji. Ovi naši ga opkolili, muvaju ga, udaraju, šutiraju. On samo ćuti, sagnuo glavu. Štiti se bezuspešno rukama. Biju ga svi redom. Ja nisam mogao. Sklonio sam se neprimetno iza drugova i propustio ga. Izveli su ga napolje, ( i dalje ga tuku ) i odveli u stanicu milicije. Mučno mi je.

Silazimo na večeru. Velika grupa ljudi u holu uzbuđeno priča. Izbeglice iz Lipika i okolnih sela. Rasulo, izdaja, puno mrtvih. Dolaze kasnije u sobu dva momka i objašnjavaju nam buduće planove. Obuka će nam trajati jedno popodne, a zatim idemo na položaje. Situacija ozbiljna.

Kratka priprema,  pucali (u fiskulturnoj sali) su u vazduh, bacili su jednu manevarsku bombu. Povratak u sobe. Priča se da ćemo dobiti automatske puške, umesto poluautomatskih. Uzbuđenje raste. Po pričama, ustaše su na 12 km od Okučana. Topovi se sada ( večer ) sve jače čuju, a čuje se i vatreno oružje.

08.12. ’91. ČETVRTI DAN (NEDELJA)

Posle doručka sa kompletnom ratnom opremom idemo na vatreni poligon. To je u selu (napuštenom i razrušenom) udaljenom oko 6 km od Okučana. Idemo usiljenim maršom. Sve vreme pevamo četničke pesme, i ja dajem ritam, vodim pesmu i nitko se ne žali. Svi pevaju gore od mene.

Na poligonu smo ispucli svaki po 10 metaka, bacili po jednu bombu i simulirali napad na kuću. Rečeno mi je da je dobro. Vratili smo se nešto sporije.

Škola je puna ljudi, ima dosta male dece. Pričaju o puno popaljenih sela. Kažu da se armija povlači, da ostavlja tehniku. Videli smo, (i ja) kako punom brzinom u pravcu Bosne (kanala Strug) ide kolona oko 10-15 kammiona. Čuo sam kako kapetan u radio stanicu govori: „ Kakva tehnika, ostavi je i povlači se, beži“.

U sobama se oseća neka napetost. Ljudi uglavnom leno ćute. Gotovo je sigurno da sutra dobiju automate, i da popodne idemo na položaje. Videćemo.

Po užurbanosti i atmosferi u komandnoj sobi, moglo bi se reći da akcije i pokreti predstoje.

Samo razmišljanje o kući i vama, pomaže mi da sve ovo podnesem.

09.12. ’91. PETI DAN (PONEDELJAK)

Velika nervoza u našim redovima. Automatsko oružje nikako ne stiže, a ljudi neće da idu da ratuju sa PAP. Oko podne stiže nešto automata, ali svega po 4 kom. Na deset ljudi. Svi bi ih hteli, ali ih nema dovoljno. Nastadoše velike svađe. Neki prete da će se vratiti kući, neki da će ići u borbu sami.     Većina je vrlo pijana i sa njima se ne može razložno razgovarati.                                                        Kao komandir odelanja dobio sam AP. Sve se ipak nekako sredi, kad narediše da pakujemo sve stvari i da se kreće. Popakovasmo se nekako i kretosmo. Prvo autobusima, a zatim oko 10 km  usiljenim maršem po šumi i putem koji vodi između šuma i kukuruzišta.                                                                     Prolazimo u grupama, štitimo se pucajući po okolini kad ne vidimo ništa i niko u nas ne puca. Valjda ovako hrabrimo sebe.                                                           Pred sumrak stigosmo u srpsku Šagovinu. Srpsko selo podno Papuka. Tu ćemo biti smešteni. Selo sa svih strana okruženo šumom, planinom, kukuruzištima.

Iz ovoga sela, koje štitimo sa nešto meštana i pripadnika TO i vojske, ići ćemo na zadatke u pozadinu neprijatelja. Privremeno smo smješteni u seoskom domu. Vrlo je hladno. Još se nisam presvukao. Samo se umivam. Teško mi je, ljudi su pijani, nervozni. Nema se sa kime razgovarati.Falite mi puno. Kako izdržati. Valjda tvrdoglavost ili ponos. Neki su već otišli. Volio bih da mogu i ja.

10.12. ’91. ŠESTI DAN ( UTORAK )

Vrlo je hladno. Noćas je temperatura bila po vestima   -17ºC. Bili smo u sobi koja se ne greje.     Smrzo sam se. Na meni je sve ono u čemu sam i došao. Obuo sam termo čarapa odmah po dolasku, dugačke gaće, vojni đemper. To sam obukao po dolasku i još je na meni.  Smrdim i gadim se sam sebi. Noćas čizme nisam skidao.                                                                                                        Jutro je tupavo, rečeno. Svi su nervozni, reže jedni na druge. Za svaku se sitnicu plane. Zapovednike niko i ne sluša. Svi piju, pucaju kako se stigne i privlače pažnju. Tako su ustaše vođenom raketom i minobacačkom vatrom pogodile kuću u kojoj su bili naši.Jedan je ranjen. To nam je prvi gubitak. Atmosfera je napokon postala ipak mirnija. Iz te kuće smo se povukli. Vratili smo se poslije 3h (kada se smirilo) nas šestero da izvučemo municije (oko 4 kutije i par zolja).                         Mrak, oko nas kukuruzi, vetar duva i kukuruzi šuškaju a nama se čini da ima nekoga. Isprepadali se svi. Najviše se plašim snajpera. Ima toliko mesta gdje se mogu sakriti i pucati. Imam stalno osećaj da sam nekom na nišanu. Samo se osvrćem oko sebe.Izvukosmo nekako tu municiju i vratismo se nazad. Srce mi lupa ko ludo, prosto me guši. Em se plašim mraka, em se okolo puca. Užas!!!

11.12. ’91. SEDMI DAN ( SREDA )

Danas smo raspoređeni po kućama. Nas šestero smo u kući koja je najbliža kući koja je jučer pogođena.

Tu dajemo stražu, na ulazu u selo. To je kuća koja je najizloženija napadu. Stražu čuvamo po 2h danju i noću. Jedan od nas i jedan mještanin. Moj red od 4-6h i 16-18h.Najgora je hladnoća (sinoć je bilo  -14ºC). Stalno biva i još hladnije. Na sebi imam i ne skidam: gaće, duge gaće, čarape, termo čarape, majicu sa dugim rukavima, duks, šareni đemper, vojni đemper, vojnu vjetrovku, zimske rukavice i vojne rukavice, traku i kapu.Sve je tako prljavo. Nisam se dosad presvukao i oprao. Samo se umivam i perem zube. Sam se sebi gadim. To mi strašno smeta. Da mi se samo okupati.

Pucnjava i minobacačka – artiljerijska vatra se stalno čuje. Gotovo da je više i ne registrujem.    Najviše se bojim snajpera. Strašno su precizni. Privuku se, pucaju i beže. Ne možemo ništa. Ljudi samo ginu i budu razneseni. Svaki dan po neko. Od naših još jedan pogođen u nogu. Noćas oko 2h zapucao naš stražar, mi poskakali (nisam se prepao), on puca na nešto a ja ne vidim ništa.On posle kaže da je video neke senke ( ja mislim da se samo prepao, ili se pijan zezao).Ljudi su dobri, dobro smo smešteni, ali je položaj očajan. Ko na dlanu smo, naša kuća najizloženija. Prva na udaru.

Strašno mi je teško. Gledam vaše slike i trudim se da mislim na to kako ću doći i bićemo opet skupa. Puno mi nedostajete. Čovek valjda u ovakvim trenucima shvata koliko je ponekad velik, što ponekad izgleda tako malo i obično: hranjenje bebe, zagrljaj, poljubac, igrati se čoveče ne ljuti se, gledanje videa, priče. Sve mi tako nedostaje.

12.12. ’91. ČETVRTAK (OSMI DAN)

Bombardovani smo celo jutro o prepodne.  U toku dan , krene deo prvog voda u akciju čišćenja, zajedno sa pripadnicima TO. Privukli  se jednoj vikendici u kojoj su bili hrvati, a čekaju smenu straže i napadnu ih bombama, pobiju ih i rane oko 20. U pomoć ustašama dođe kamion i njega unište zoljom.  U povratku ih napadnu ustaše koje su pošle u pomoć. Isti se razdvoje i do uveče se nije vratilo 5 četnika i bolničarka. U selu Trnava  2km od nas poginu danas komandir  II voda Čiča (bio je veliki koljač). Danas nas je dosta loših vesti puno potištilo. Još se više pije.           Priča se da će za koji dan stići još oko 300 četnoka od Beograda, pa će onda ići u veće akcije.Grupa pijanih četnika iz II voda upala je u kuće nekih hrvata iz sela, stavilo im nož pod grlo ( to su bili neki starac i starica), deca im u vojsci (Šćepina), opljačkali i preturili. Komandir sela je naredio da se njih nekoliko odmah stražarski sprovede za Okučane i dalje za Beograd. Ne želeći da se razdvajaju, ceo vod oko 30 ljudi izjavi da će poći za njima. Situacija vrlo mučka.

Da ne bi ustaše ušle u napuštenu kuću, večeras sam oko 8h sa još jednim pripadnikom TO išao u tu kuću (oko 1km) da ispalimo nekoliko rafala. I u odlasku i u povratku imao sam osjećaj da me neko promatra. Bilo me je puno strah. Mlad mjesec, ali je bilo vidno, a mi idemo poljem. Okolo šume i kukuruzi, idealne mete. Vratili smo se bez problema.                                                                       Borbe se vode okolo nas i vrlo su žestoke. Vide se bljesci eksplozija i čuje se tutnjava. Danas je nekoliko granata palo i na samo selo. Grozan je osječaj, čuješ zvuk granate koja se približava a ne znaš gde će pasti, pa i ne bežimo. Ručali smo i niko nije prekidao jelo.

13.12 ’91.  PETAK (DEVETI DAN)

Još nemamo vesti o grupi četnika koja je jučer nestala u akciji. Pažljivo se slušaju sve poruke koje se mogu uhvatiti od strane ustaša, ali ne javljaju ništa. Uhvaćena je poruka da hitno traže pomoć jer im je 80 ljudi izbačeno iz stroja. U borbama više sela poginulo je 3 četnika. Za moje odeljenje dan je bio miran. Nisu nas bombardovali niti pucali na nas.

Valjda se oporavljaju odgubitaka.Vreme je suvo ali vrlo hladno, pogotovu noću. Danas sam se prvi put okupao u hladnom kupatilu sa polomljenim staklom , polivao sam se vodom i okupao i oprao kosu. Već se  bolje osećam.Borbe se vode daleko od sela. Čuju se samo eksplozije i vide odbljesci vatre.                           Puno mi nedostajete.

14.12.’91. SUBOTA (DESETI DAN)

Još nemamo nikakvih vesti o grupi koja je nestala. Slušamo hrvatski radio, ali ni on ništa ne javlja. Situacija je u selu pre podne bila mirna ali oko 14.30.h počeo je minobacački napad. Ispalili smo nekoliko tromblonskih mina. Nakon pola sata sve se utišalo. U vreme moga stražarenja oko 18.30.h pripucali su na nas iz okoline šume. Odgovorili smo paljbom iz automata i iz PAM-a, ispalili smo nekoliko tromblona. Usto se sve smirilo.                                                                           Zaklali smo i ispekli prase iz jedne napuštene hrvatske kuće. Dan je bio nešto mirniji. Imao sam vremena za razmišljanje. Jedva čekam da se vratim kući. Svi mi puno falite. Fali mi Milančetovo gukanje i smešak. Fali mi kuća. Da nije tvrdoglavosti i ponosa, ali osećaja da radim nešto njima korisno odmah bih se vratio kući.

 

15.12.’91. NEDELJA (JEDANAESTI DAN)

Danas je pre podne stigla poruka u Okučane da ustaše nude razmenu naših šest četnika za njihovih 6. Imamo samo informaciju da su dvojica ranjena. Važno je ipak da su živi. Razmena će se obaviti uskoro. Današnji dan je bio miran. Pucalo se na nas iz šume ali mi nismo odgovarali. PAM nam se zaglavio i nadamo se da ustaše neće napasti dok ga ne opravimo, jer nas ionako malo ima.          Kada bi samo znali koliko smo slabi. Na liniji koja spaja selo Šagovinu i Trnavu (oko 2km) ima nas samo 12. Zato kada pucamo idemo da menjamo položaje, pa izgleda da nas ima više.

Premeštanja sa položaja na položaj nesme biti glasno zbog snajpera, također rano ujutro i kasnije uveče nekoliko (2-3) nas mora ići u napuštenu kuću i odatle pucati da izgleda da i tamo ima ljudi.     Tih 500m mi je najteže preći. Čistina,  mesečina i sve se vidi. Imam osećaj da me gledaju i da sam na nišanu i svaki čas očekujem da zapucaju.Jedva čekam da sve ovo prođe i da se mogu opustiti, a da ne postanem paraonik.Većina ovde strašno pije pa se valjda zato i ne plaše. Međutim u borbi ta njihova hrabrost ne vredi puno. Zato i ne volim pomisao da bih sa njima trebao ići u neku ozbiljniji napad. Ne bih bio siguran da ima tko da mi štiti leđa. Moje odeljenje (nas je sada 6) je relativno među boljima, ali smo skoro svi ovde prvi put, pa smo dosta neiskusni. Ipak su to dobri.

16.12.’91. PONEDELJAK (DVANAESTI DAN)

Još ništa u vezi razmene zarobljenika. Danas je situacija nešto mirnija Spustila se gusta magla, ne vidi se ni prst pred okom. Nema više ni artiljerijskih ni minobacačkih napada. Puca se pešadijskim naoružanjem i to nasumice.                 Danas je stiglo i 38 četnika iz Okučana kao pojačanje. Došlo ih je 40 ali je jedan u toku prebacivanja poginuo a drugi je ranjen. Obadvojica su pogođena od svojih suboraca na putu od Širinaca do Šagovine. Primetila ih ustaška patrola i zapucala po njima. Ovi se toliko isprepadali da počnu nasumice da pucaju u svim pravcima, sudarajući se međusobno.Poginuo momak 20 god. Iz Srebrenice,  dobio je metak u potiljak. Radi takve situacije novajlije su zadržane u školskoj sali radi kakve takve obuke.                                                                                                            Sam dolazak pojačanja smirio je atmosferu i digao moral boraca i stanovnika sela. Dobili smo pojačanje i u naoružanju: minobacače, puškomitraljeze i zolje. Uspeo sam da se izborim da dobijemo par AP i jedan PM. Sada smo svi naoružani sa automatskim oružjem. Moja desetina je jedna kompletno tako naoružana. Sada je i ovde atmosfera vedrija, samo da se magla digne. Par metaka je u toku moje straže prošlo opasno blizu mene. Jedan se zabio u drvo pored koga sam stajao.           Moj srećni dan.

17.12.’91. UTORAK (TRINAESTI DAN)

Dobili smo pojačanje, stigli su dva nova čoveka. Jedan iz Beograda sa PM i jedan iz Makedonije sa AP. Sada u odeljenju imam 12 ljudi i ja. Položaj mi je dosta očajan što se ljudi  i vatrena moći tiče, ali otvorenost i izloženost položaja i dalje su veliki problem. Ponovo smo oko podneva išli u napuštenu kuću. Svaki put kad idemo gore meni se stisne stomak. Nikada ne znamo ima li koga i ko je gore. Uvek imam osećaj da me neko posmatra. U odlasku je još gore, okrenut leđima. Imali smo oko 19h lažnu uzbunu. Ispucasmo grdnu municiju, malo se ne pobijasmo međusobno ( uzbuna-provera u ratu!!! Luđaci). Ipak pohvalio nas je komandir sela da smo najbolji i najefikasniji. Nama onako preplašenim i umornim u mraku, dobro da nije video lica.Jedva smo čekali da ode, da se zavučemo u krevete (ustvari spavamo na dušecima na podu letnje kujne). Nas 6 po dvojica na dušeku. Ustvari 5 jer je jedan uvek na straži.

18.12.’91. SREDA (ČETRNAESTI DAN)

Vreme se kvari. Do sada je bilo vrlo hladno, ali sada je otoplilo i počela je da pada kiša. Sve se pretvorilo u jednu kaljavu baruštinu. Posle par sati (oko podneva) svi smo uveliko razmišljali ako se nastavi ovakvo vreme (kiša+vetar+hladnoća) uskoro ćemo svi biti bolesni. Danas su nas ponovno bombardirali. Pogodili su štalu punu municije u centru sela. Niko nije smeo prići da gasi jer je municija gorela i pucala na sve strane. Još je nekoliko granata palo u dvorište a jedna je pogodila jednog meštanina i raznela ga. Jedno od mina pala je i oko 70-100m od naše kuće (u kukuruz).Nakon toga počeli su i pešadijsku vatru po nama. Odgovorili smo svom žestinom i više nego što smo hteli. Valjda smo bili besni na kišu i magle.               Danas je u pokušaju da se probiju do susednog sela poginulo 2 i ranjeno 3 četnika, sve nas je manje. Od nas koji smo prvog dana (87) do sada je otišlo 30 ljudi. Od novih koji su stigli (38) već se nekoliko vratilo. Moral je vrlo nizak. I dalje se dosta pije. Ni dolazak novih ljudi nije mogao duže držati moral ostalima. Hvata ih pomalo neka apatija, tupost. Valjda polako privikavam na ovu atmosferu.Nikakvog ovde herojstva i velikih dela ne može biti.                   Pucamo na ustaše koje još nismo ni videli. Kao da ratujemo sa duhovima. Samo da ovo jednom prođe. Sve je tako blatnjavo, mokro i hladno.

 

 

 

U Mašičkoj Šagovini je ubijeno 115 četnika, prema sakupljenim vojnim knjižicama!

PA DOĐITE NAM OPET!

Nikad prodan Domovini odan!

Stric Ivan!

error: Content is protected !!
%d blogeri kao ovaj: