Novo!

O Hrvatskim bojovnicima u Oluji 1995!

Dragi prijatelju, nisam Ti već poduže otpisao jer imam kći i unuke u posjeti i svaki dan idemo na plažu, igramo se i kupamo. I svaki dan zahvalim Gospodinu na miru u našoj Hrvatskoj, na kruhu i piću koje objedujem, sjetim se svojih poginulih prijatelja i suboraca, molim Gospodina za njih. No o nečem drugom Ti želim otpisati.
Ovih dana svjesni smo još jednog bezočnog, neljudskog i pokvarenog napada na nas sa Srbske strane. Čovjek bi rekao samo nastavak poznatog. No nije tako. Istina je skrivena dublje, jer su prihvatili onu Goebelsovu:
SVAKA LAŽ AKO SE DOVOLJNO DUGO PONAVLJA, POSTAJE ISTINA.
Truju svoj vlastiti narod.
Eto, to su oni preko Drine. Pa i sam ideolog i duhovni otac Srbalja, Dobrica Ćosić, rekao je o njima i lažima.
To je već poznato, ne želim ovdje ponavljati. A sada o jednoj laži koja duboko duhovno zadire u sam bitak Srbske opstojnosti. Laž o hrabrosti Srbske vojske. Oluja, čini mi se 5. kolovoza 1995. Već sam Ti napisao kako smo onog četnika zarobili, bijednog izgleda ali je znao pucati na nas, kako smo ga u razmjeni paljbe ranili, previli ranu i sada ga vodimo našoj VP. Ja s jedne strane, on u sredini, s druge strane moj desetnik. Ostali pozadi nas. Idemo prašnjavom cestom nazad prema centru sela.
Onaj vojnik koji mu je nožem razrezao košulju i đemper, koji mu je ranu previo, ide neposredno iza njega i svaki korak lupi nožem u kaniju. Nož od Kalašnjikova, onog AB-1 sklopiva kundaka, pa svaki put kada lupi u kaniju čuješ glasno “CAK “. Ovaj među nama, raspametio se i tuli ko kišna godina.
-“NEMOJTE ME KLATI, NEMOJTE ME KLATI!”
Za popizdit od njegova kukanja. Što on više kuka i tuli, to ovaj naš vojnik jače u kanije nožem. Vadi mu mast, što bi se reklo. Nakon jedno desetak ili nešto više puta njegovo kukanje meni dopili ( ovo je pritojan izraz ) i kažem onom s nožem:
-“DOSTA, NE MOGU GA VIŠE SLUŠAT, PREKINI!”,
-“MA SAMO DA MU OPALIM NOGU U GUZICU PA ĆU PRESTAT, MOGU LI ?”,
-“AJDE SAMO JEDNOM I PRESTANI GA MALTRETIRAT !”: kratak razgovor među nama.
Opali ga nogom u guzicu, nije ni pao, već je potrčao neka dva – tri koraka. Idemo dalje ali čedo ne prestaje, istina nešto tiše ali tuli i dalje plače:
-“NEMOJTE ME KLATI, NEMOJTE ME KLATI!”
-“PREKINI, MI SMO HRVATSKA VOJSKA, NE UBIJAMO I NE KOLJEMO ZAROBLJENIKE, DOSTA VIŠE!”
Izdrah se, dvije – tri minute samo šmrcanje, na to će moj desetnik:
-“A ŠTO BI VI URADILI DA MENE ZAROBITE!”, upita,
-“MOJI BI TE ZAKLALI!” odgovara čedo,
-“A TI? “,
-“JA NE BIH!”.
Eto tako je tekao razgovor. Toliko o postupanju i hrabrosti srbske vojske. Zgadio mi se. Nije vrijedan ni metka iz pištolja, i taj metak je skuplji od života tog četnika. Nož da prljam njime, nema šanse, moja je savjest mirna, a njihova ? Zarobljene, ranjene, starce, žene i djecu, ko j*be Ženevske konvencije, ubij, zakolji uništi i zapali žive. Bitno je da su Hrvati, Ustaše. To je njima jednoznačno. Toliko su zatrovani mržnjom i laži. Eto to je hrabrost Srbske vojske. Drugi put ću ti otpisati o slovu ” H ” u riječi Hrvat. Ima toga još o Srbima u Oluji.
Izvor: Ivan
error: Content is protected !!
%d blogeri kao ovaj: