Novo!

Pismo prijatelja…

Mi koji smo sve na koži i duši osjetili sve ionako znamo, i meni se osobno čini ko da se samo ponavljam, i makar znam kak nisam u pravu, znam i po tome koliko jedva čekam čitat ovu tvoju knjigu – jebi ga – i opet nemam volje.

Nekako makar su to drukčiji tereni, ljudi su u mojim knjigama isti, krv, strah i smrt isti, gamad ista, a plus – dok sam završavao drugu, mislio sam kako će dok napišem treću Hrvatska bit zrelija zemlja, di će se naše golgote poštovat makar da nas ostave na miru, a kad gledam kako nam zahvaljuju… živim ko nekad na čuki – nit znam koji je dan-nit me briga kolko je sati, samo čekam smjenu da mogu otić spavat. I kad bi mogo spavat kolko hoću – spavo bi dok se više ne bi ni probudio. Ti se nemoj ljutit jer se ja ne javim češće, dosta puta mi dođe i ostavit komentar na HOŠ-u, al suzdržavam se. Ono kaj na dragovoljcu napišem-ni to ne bi piso da me Dijana ne zivka i ne tjera me svako malo nešto napisat, i to mi se čini uzalud, jer opet velim – tko želi znat – zna; tko ne želi… znaš i sam. Ne znam kako je u Vinkovcima, al ovdje u Zagrebu buraz – di god dođeš – nikad nisi na više od 3 metra od šugoslavenčine, antife il ostale gamadi jedne boje, al svih vrsta, i uvijek moraš bit spreman na sve, jer kad se naroljaju il nadrogiraju, a ti si sam, bolje ti je sa sobom nosat meglight lampu di god ideš, il nekaj slično.

Al svejedno je meni već više od 10 godina najbolje samome. Tu i tamo se čujem sa prijateljima, pravim, i nikoga ja ne odbijam, al se nigdje nit ne guram, a svakom velim kaj mislim, jebe mi se tko je i kaj je. Pa se svako malo netko naljuti, il sam mu dosadan, il dobro ne plaćam, il sam “povrijedio” nečiji kapric, ili-ili… Pa samo nos u zrak, leđa meni u nos, i vidimo se “gore” na postrojavanju.  I jebi ga, sve me manje i manje briga. Nekad smo se i potukli a sutra skupa u dernek išli, danas da se bojim oću li krivu riječ nekome reć… Malo sutra.

Da me čitav svijet osim moja ta dva bisera od žene i djeteta zaboravi, ja se okreto ne bi – iskreno ti velim. Jer ono kaj sam sad i ono kaj sam bio nekad – to je razlika ko život i smrt. Ima tolko nevolje i tuge oko nas, među ponosnim ljudima, koji ne traže ni mrve sve dok im nije o glavi djeci, pa bi onda rađe u zemlju propo nego ne pomogo, a sve teže je pomoć i samome sebi, svakim danom to gore, pa i bolje bit sam. A kad pomislim kak sam ja jedan od onih kojima je još i dobro, tek onda ajme i meni i svima nama. Pa pijem sam,  jedem kolko moram, živim sam, i crknuću sam. Nit me više puno njih pita kako sam, nit bi kome i reko kako sam, koga to uopće briga?

Ne živim ja, živi moje dijete, ja je držim za ruku i udahnem pa izdahnem, a osmjeh mi nikad sa lica ne silazi, i nitko tko me svaki dan vidi nikad ne bi reko kak nisam najsretniji na svijetu, nit bi itko ikad reko da me ikaj boli. I zakaj bi itko to i znao? Tko zna-zna, tko ne zna-jebo ga – al ne ja. Svakim me se danom sve manje ljudi uopće i sjeti, a meni to i paše, zato opet velim – ispričavam se kaj ne komentiram na HOŠ-u, al radim kaj mogu kad mogu. Razduljio sam sad, oprosti, samo ti opet hoću reć kak jedva čekam tvoju knjigu, svaka čast na tome kaj radiš na HOŠ-u, i dao Bog pa nikad ne izgubio taj poriv i tu iskru za naprijed. Sve najbolje buraz, Bog i njegovi Blagoslovi nek se izliju na tebe, drži se.

Izvor: Darijo Strehovac Streh
Stric Ivan!
error: Content is protected !!
%d blogeri kao ovaj: